Piše: Slobodan Vasković
Slučajno sretnem Žarka Lauševića. Na novim spravama za nikotin.
Vježbamo. Razmjenjujemo iskustva o raznoraznim nikotinskim napravama.
Pijemo kafu, neobavezno razgovaramo. O nikotinu. Katranu, štetnim materijama. Karotidama. Njihovim operacijama, koje su, tješimo se, rutinske već. Opet o spravama za punjenje karotida.
Vadi jednu od sprava koju nisam još vidio, a ni probao. Može se kupiti samo u SAD; Ne i u Evropi. Proba je još jedan naš sagovornik.
Čini mu se da “manje udara”, sa čim se moj slučajni sagovornik ne slaže.
Kaže da je hit i da nije mogao odoliti da je ne proba tokom leta.
“Niko nije ni osjetio, a ispušio sam jedno punjenje”, priča čovjek sa kojim se sudbina poigrala na izuzetno okrutan način koji bi teško izdržao bilo ko da ima pet, a ne jedan život.
Ne dotičemo se sudbinskih tema, samo guramo nikotinske. I sjetnu priču o (uvijek) bar jednoj rezervnoj kutiji. Onoj sigurnosnoj, skrivenoj duboko u nekom od džepova, duboko urezanoj u pamćenje.
Slikamo se.
“Daj da vidimo kako 50 je godina nikotina uticalo na nas”, kaže on.
Ja sam nešto skromniji - 44 godine.
Kafa je ispijena, pozdravljamo se, poželimo jedan drugom sreću i dobro zdravlje.
Svako odlazi na svoju stranu. Sa svojom sudbinom.
Koferi postaju sve teži!
