Piše: Slobodan Vasković
1.
Milorad Dodik trebalo je da otputuje u Izrael, 11.04.o.g. Tako je prije tog datuma najavio, ali ta posjeta, bez obrazloženja, nije realizovana.
Izrael nije zvanično ništa saopštio niti bilo ko iz Dodikovog kabineta ili, pak, on sam.
Sasvim je realno da se uplašio.
2.
Dodikom vladaju paranoje, strahovi, iracionalno ponašanje; Predaleko je od svoje monstruozne ultrapragmatičnosti.
Da nije, ne bi išao u dalje zaoštravanje sukoba sa Zapadom, u kojem on apsolutno gubi; U kojem nema ni teoretske šanse ni da se dogovori o bilo čemu.
Protesti, bez ikakvog smisla i razloga, koje je zakazao za srijedu, prvi su veliki korak ka destabilizaciji i izazivanju incidenata.
3.
Dodik nema kud, a ni mnogi oko njega. Iako ga vide kao politčku prošlost.
4.
Dodik je već poražen, a kada će se poraz javno materijalizovati, odluka je na Zapadu, velikim silama; Čak ni na vrijeme poraza Dodik ne može uticati što dovoljno govori o njegovoj “snazi”.
5.
Na djelu je agonija u kojoj će najviše, kako je to oduvijek, stradati narod.
6.
Dodika uopšte ne brine ta činjenica niti o njoj razmišlja.
Narod, kao kolateral njegove surove kleptokratske vladavine, već je uračunat u njegove sumanute planove za sukob sa Zapadom - veće i duže stradanje naroda produžava agoniju, a, kako smatraju njegovi podjednako paranoični plitkoumni i psihotični “stratezi”, njemu otvara prostor da možda nešto postigne.
Neće postići ništa bez obzira na dužinu agonije.
7.
Na stolu koji je između njega i Zapada nema više ništa. To je za Dodika najgora moguća opcija, jer znači kraj njegove političke karijere.
Nakon oktobarskih izbora, najdalje, Dodik neće više biti ništa na političkoj sceni države BiH i njenog entiteta Republike Srpske.
I ne samo on. Sasvim realno ni Bakir Izetbegović, dok jedino Dragan Čović može da se nada da će potrajati još neko vrijeme. Do prije par mjeseci, Čović je sigurno opstajao, sada je to već pitanje.
8.
Dodik je politička prošlost, a decenijske mistifikacije “kako ga Zapad uvijek održi, jer radi za njih” spadaju u red konfekcijske mitomanije. Čak ni one više ne postoje.
9.
Dodik je sam sebe doveo u Tačku iz koje nema povratka; Tačku Sloma!
10.
Pisao sam u tekstu “Tačka preloma ili Tačka sloma” da Milorada Dodika nikada ne treba potcijeniti. Ali ni Milorad Dodik ne bi smio sebe mnogo precjenjivati.
Tada sam konstatovao da osoba pribijena uza zid, bez mogućnosti manevra, može iz miša da se pretvori u jezivi užas. I spremna je na sve; Ali pri tom čini greške, jer nikada ne bude onako kako se planira. A to je već Tačka Sloma!
Dodik nema kud iz Tačke Sloma - i da naglo zaokrene ka Zapadu, uzalud je; Otišao je predaleko sa ponižavanjem, uvredama, najvulgarnijim postupcima, idiotskim inaćenjem, sprovođenjem samovolje bez ikakvog validnog razloga…
11.
Zakazivanjem protesta napravio je zadnji korak iz kojeg nikakav zaokret nije moguć i koji je poziv na izazivanje incidenata. Nikakvog rata neće biti, preslab je Dodik za to.
Incidenti su sasvim realni, jer Dodiku ništa drugo nije preostalo. Jezivi užas u koji je doveo narod i sebe.
12.
Sve sam skeptičniji oko toga i da će Milorad Dodik uspjeti da pobjegne u Rusiju, što mu je bio rezervni plan.
Da nije van sebe, ubijeđen da je neko i nešto na političkoj karti Regiona, posebno Evrope i Svijeta, već bi se pokupio i pobjegao; Pod uslovom da ima odobrenje Rusije za to.
Sve ukazuje da odobrenje još uvijek nije dobio, što Dodika dodatno pribija uza zid i, poput miša, drhti još jače.
To što ga se Sektaši još uvijek plaše i ne smiju da počnu napuštati Ukleti Brod, izbušen na hiljade mjesta, ne znači ni njemu ni nikom drugom ama baš ništa. On ih je stvorio, oni su mu dopustili i dopuštaju da ih dokusuri.
