Nailazim dok Dodik i Čović sjedaju u auto.
Zatvaraju vrata.
Prolazim pored automobila, vrata se otvoriše.
Dodik: Gdje si?
Ja: Evo me.
Rukujemo se. Nema nervoze ni sa jedne strane.
Dodik: Vidiš radimo, idemo naprijed.
Ja: Vidim, ali kad si već tu da te pitam hoće li me konačno popustiti ovi tvoji sa prijetnjama i pritiscima?
Dodik: Koji moji?
Ja: lukači i ostali
Dodik: Koliko ja znam oni te štite.
Ja: Koliko ja znam ne znaš dobro.
Dodik: Vidiš da slobodno hodaš...
Ja: Nastaviću i dalje slobodno hodati, a oni neka rade šta hoće.
Dodik: Vidimo se.
Ja: Vidimo se.
Čović nije rekao ništa.
Automobil pod pratnjom odjuri, ja "pod pratnjom" odoh na kafu i vodu.
Dan će biti baš vreo
