Писмо радника Центра ѕа социјални рад објавлјујем минималним бројем корекција. Писмо је опширно, али вриједи га прочитати како би схватили какве ужасне ствари се дешавају у овом центру, о чему су писали бројни медији, али до сада није било адекватне, никакве, реакције надлежних.
Поштовани,
Ако до сада нисте упознати са ситуацијом у Јавној установи „Центар за социјални рад“ Бања Лука, у наредном тексту ће вам бити дочаран бар дио дешавања у непуне три године. Сва збрка око водеће установе социјалне заштите у Граду Бања Лука је започета у другој половини 2014.године, када је извјесна Сладојевић Вера именована за руководиоца Одјељења за породично-правну заштиту. Од тога тренутка је у „рукама“ имала све текуће предмете из поменутог Одјељења, а истовремено је имала и неограничен приступ раније архивираним предметима. И управо, њеним „својевољним и као насумичним“ копањем по, како активним, тако и пасивним предметима „открила“ је, за њу одређене неправилности које је, поред тадашњем вршиоцу дужности директора Јаглица Ђукић Дајани, дала на увид и појединим представницима медијских кућа, као и неколицини одборника у прошлом сазиву Скупштине Града Бања Лука. На овај начин је одавала службену тајну, што је у неколико наврата и јавно потврдила на састанцима радног колектива, говорећи да је поносна што је све доспјело у јавност. Због коалиционог споразума између СНСД-а, ДНС-а и СП-е, убрзо је постављена за вршиоца дужности директора, а касније је формално и промовисана на поменуто мјесто. Оно што је од почетка занимљиво у вези њеног именовања за поменуту функцију, јесте њен обрачун са осталим кандидатима који су конкурисали за исто радно мјесто. Арула Бојан, Бојић-Ролд Далила, Будиша Зоран и Јаглица Ђукић Дајана су полако, али сигурно искључивани из трке за радно мјесто директора, те именованој касније није било тешко проћи кроз циљ као једини и „најбољи“ кандидат. Да ствар буде још трагичнија, њеног првог радног дана у статусу вршиоца дужности директора, у просторијама Центра су се појавили занимљиви ликови (Ђуран Марија, Јаћимовић Миленко и Чајић Душан) о којима ће бити ријечи и о њиховој умјешаности у разне нечасне радње у наредним пасусима. Тог дана је био присутан и Видић Бранислав, тадашњи и садашњни директор Јавне установе „Средњошколски дом“ Бања Лука, али јој је на вријеме, до тада, безусловну подршку отказао. Примарна је била битка за функцију, док се битка за квалитет занемарила, односно ставила у други план. Све око избора директора је намјештено и монтирано мјесецима раније. Томе је, на највећу жалост, подлегла и политика и имамо сада то што имамо. Кривицу за стање које је више него катастрофално и које је постало неподношљиво, сносе представници свих политичких партија (поготово позиционих у Граду Бања Лука, мада се од одговорности не могу амнестирати ни оне опозиционе), а њихова кривица је у инертности и незаинтересованости да се озбиљно укључе у рјешавање новонасталог стања у којем се налазимо.
У почетку је злоупотријебила медије, а поменути одборници били су нјена ударна песница. Сви листом појединих радника и Центра уопште. Поменути одборници су у емисијама често саопштавали имена дјеце корисника и чланова њихових породица, а која су једино била позната тадашњем вршиоцу дужности директора Јаглица Ђукић Дајани, тадашњем руководиоцу Одјељења Сладојевић Вери и уском кругу стручних радника у Центру Батос Дијани и Арула Бојану. Поменути одборници су били толико дрски да су се на исти начин понашали и у клупама Скупштине Града. Ништа им није свето, па чак ни имена несрећне дјеце. Мада, то је и разумљиво, јер етика и морал нису дио њихове личности.
Повремену, али и несебичну подршку је имала од Вилендечић Тање директора Основне школе „Вук Стефановић Караџић“, као и од чланова Управног одбора Центра на челу са предсједником Раковић Ђорђем. Сталну подршку јој пружа Будимир Балабан, тадашњи, а и садашњи предсједник Скупштине Града Бања Лука. Њега у пружању подршке слиједи и још неколицина “одметнутих“ чланова ДНС-а попут Шибаревић Ненада, Вукајловић Стојана, Поповић Мире, Радић Дијане...
Шампион је у сплеткама, подвалама, подметањима и манипулацијама. Њени говори су све, само не свечани и демократски. Држи дуготрајне монологе и испирање мозга је њена свакодневница. Безобзирна је и њени говори су по карактеру најсличнији харангама у којима прозива појединце, подбада, нахушкава и пријети. Често је склона и „замјенама теза“, те своју одговорност покушава да свали на поједине раднике, читај неистомишљенике. Такође, склона је митоманији, јер измишља приче о непостојећим догађајима, те изврће истину и претјерује у описивању стварних догађаја, а све са циљем да себе прикаже у што повољнијем свијетлу. За њу се може везати и мегаломанија, јер патолошки прецијењује себе, своје способности и своје могућности. Сматра се и важним друштвеним ликом илити супер јунакињом. Најактивнија је у пријетњама отказима што унутар Центра, што ван њега. Штавише, на 4. сједници Скупштине Града Бања Лука одржаној 15.12.2016.године приликом појашњавања Информације о збрињавању и смјештају дјеце без адекватног родитељског старања на подручју града, рекла је да ће имати привилегију да отказе и подијели појединим радницима. Због свега описаног, међу раднике се увукао страх и на састанцима колектива се чује „гробна тишина“. Наравно, Сладојевић Вера је поносна на то. Принуђени смо да је трпимо и да се повинујемо одлукама малог манитуа без изузетка. Одлучује самостално о свему у вези Центра, често ни не информишући раднике о битним промјенама за рад. Себе представља као молоха, а она то у суштини и јесте јер представља страшну силу која не води рачуна о посљедицама, те често својим дјеловањем проузрокује и невине жртве, за којим се ни не окрене. Вербално је агресивна у својим наступима и сурова у своме дјеловању. Осјећамо се као да смо у радном логору, јер немамо право гласа. Веома често смо изложени тортури, разним притисцима, малтретирању и мобингу. Пред крај године, тражила је од нас радника да платимо новогодишњу вечеру члановима Управног одбора Центра у укупној вриједности од 100,00 КМ. Међутим, тај њен приједлог смо, скоро па једногласно одбили, што је такође изазвало „незадовољство“ код ње и наше патње су настављене. Кап која је прелила чашу горчине, јесте њена листа случајева који се односе на лаке и теже повреде радне обавезе, те теже повреде радне дисциплине. Тих случајева има 61. Мањи дио приједлога је оправдан и могли би га прихватити, али већи дио се односи на субјективну и самим тим необјективну процјену директора. Међутим, не жели да се о случајевима посебно изјаснимо, већ захтјева изјашњење у пакету што ми наравно, не можемо прихватити. Безусловна је и не жели да, од свога лошег приједлога, одступи ни за милиметар, те нас стално страши доношењем „свога“ Правилника о раду, а за који наводно има подршку других директора и чланова актуелног Управног одбора. То представља њен „хуман“ однос према раднику. Напомињемо, шта год да смо раније говорили и писали, одмах је дочекано на нож од стране директора, јер разумијевање са њене стране не постоји. Једно нам ипак не може забранити, а то је право да мислимо и да се надамо да ће доћи бољи дани за нас и за Центар. И овај текст је облик борбе за одбрану угледа и достојанства сваког радника, стручног и помоћног, као и Центра као установе у цијелини.
Већ након неколико претходних пасуса је јасно да је углед Центра добрано пољуљан и нарушен, као и односи у њему. Од некада референтног Центра постали смо полигон за поткусуривање неколицине небитних, јадних и неостварених ликова. Није ни чудо, јер су сви чланови добро организоване групе која је у једном тренутку, на несрећу свих, добила могућност да уређује систем социјалне заштите у највећем граду у Републици Српској. У развоју многих права, мјера и услуга смо својевремено били претеча, а већина центара је копирала наше моделе заштите према корисницима. Због свега примјењеног, Град Бања Лука је својевремено добио и статус безбједне заједнице, као и Бикон признање за успостављање мјешовитог система социјалне заштите у пружању услуга. Штавише, поједини отворени модели заштите, које је у статусу пилот пројеката проводио Центар са бројним партнерима, касније су уврштени у Закон о социјалној заштити. Због дјеловања ове, да је назовемо организоване групе појединаца, све је нестало попут сапунице и данас смо на маргинама стручне јавности. Затворени смо, односно блокирани. На стручне семинаре нас више не позивају, јер на њих је у протекло вријеме ишао углавном наш директор или садашњи шеф Одјељења за породично-правну заштиту (Д.Р.). На тај начин смо изгубили кредибилитет код вањских партнера, јер су и они препознали о чему се ради.
И током изборне кампање за локалне изборе 2016.године, Сладојевић Вера је поред дијела радника, искористила и дио корисника за своје потребе, односно за свој лични интерес. Стављајући их у своју функцију прешла је границу доброг укуса. Својим обећањима и финансијским накнадама (јер је број додијељених једнократних новчаних помоћи у току мјесеца септембра и октобра изборне 2016.године нагло порастао у односу на неколико претходних мјесеци исте, или у истом посматраном времену за 2015.године.) које су биле веће него иначе, обезбједила је подршку за себе и странку чији је члан купујући гласове. На овај начин је злоупотријебила службени положај, односно функцију директора коју обавља. Изманипулисала је кориснике, а да они тога нису ни свјесни. То њено дјеловање је мимо сваке стручне, људске, па што не написати и политичке праксе. Међутим, моралних кочница нема, тако да је и разумљиво овакво њено понашање. Прошле године, тачније 12.09.2016.године, на трибини ДНС-а на Старчевици (више видјети на клипу: Вера Сладојевић у кампањи ДНС-злоупотреба дјеце и инавлида) су у публици били корисници Центра, попут особа са инвалидитетом, што пунољетни, што малољетни. Наравно, није спорно да неко од њих искрено и стварно жели да подржи неког од кандидата, па и њу лично, али у очи упада, бројна и организована подршка вулнерабилних група грађана (особе са инвалидитетом и сметњама у развоју, незапослена лица, сиромашни грађани, самохрани родитељи, болесни и социјално искључени...). На ту подршку је она поносна, односно нема ни трунке стида. У политичком смислу, њено понашање је декадентно, а слике које шаље у јавност су чиста гротеска. Њено обраћање што стручној, што јавности уопште је крајњи популизам, јер жели да се прикаже блиском народу и као да дјелује у име корисника, а све у инат и насупрот криминогеном дијелу стручних радника због којег као пролази голготу. Незадовољства других и њихове страхове, као и сукобе које је својевремено имала са претходним градоначелником жели да искористи за властите потребе. Удара на необразованост и неинформисаност грађана како би за себе стекла јефтине политичке поене. Њена рјешења су на прву једноставна, а на другу нереална и неостварива. Вјешт је демагог јер се служи обманама, лажним обећањима, те спектакуларним и сензационалним оптужбама. Опсјене, варке, привиде, илузије и хокус-покусе циљано користи и за сада њима остварује жељене резултате. Својим понашањем је завела читав систем, а који јој омогућава да за себе убира одређене плодове, односно бенефите.
Цијело вријеме њеног директоровања атмосфера коју је успоставила у Центру није нимало пријатна, а о облицима њеног владања се може писати нашироко и подугачко. Међутим, овде ће бити наведен само дио чињеница да схватите о чему се ради. Аутократија или самовлада, ауторитарност, деспотизам, диктатура и тиранија су најчешћи њени начини владања и користи их у зависности од ситуације. Разним средствима принуде жели да обезбједи послушност радника, те да се понашамо по њеним правилима. Демократски дух у Центру не постоји, а о слободи јавног изражавања мишљења нећемо ни трошити ријечи, јер се ни оно стручно не узима у обзир. На сцени је, у већем обиму диктатура директора, а у мањен обиму појединих чланова руководства, не свих. Сама себе претјерано фаворизује, те жели да се поштује без изузетка, што и не би био проблем да смо и ми поштовани на задовољавајући начин од директора. Прије свега, поштовање мора да се заслужи и оно се никако не подразумјева. Затим, поставља се као неприкосновени арбитар у свим значајним питањима везаним за живот, организацију и функционисање Центра, те све што није у складу са њеним мишљењем буде спутано на самом почетку. Све је у њеним рукама, јер жели да ради и буде све одједном. И директор, и шеф одјељења, и шеф рачуноводства, и стручни радник, и ПР менаџер... Неједнаки смо, односно нисмо у могућности да слободно и без страха изражавамо своју вољу, размишљања, мишљења, потребе и интересе. Ко и покуша да јој се одупре, буде изложен бруталним нападима. То вјероватно сама доживљава као бласфемију, али да се не лажемо, она је далеко од светице. Антидемократија је на дијелу, јер потцјењује вриједности појединца и оправдава се идеја силе, притисака и уцјена од стране директора. И чист макијавелизам је на дјелу, јер у њеном случају „циљ оправдава средство“ заиста. Нико је не контролише и у овом тренутку без ограничења господари Центром. Ипак, оно што нас охрабрује јесте чињеница да је прошло вријеме авих аутократа, па ће и нјено... Проће и њено, али стрпљења је све мање и нервоза је све већа.
Још једна чињеница је важна и коју вриједи истаћи, а она се односи на прекид сарадње са бројним институцијама у Републици Српској. Универзитетски клинички центар Републике Српске, Клиника за психијатрију, Фонд здравственог осигурања, Омбудсман за дјецу, Каритас бискупије Бања Лука су само дио институција које имају лошу сарадњу са Установом у којој смо запослени. Овој листи треба додати и неколико невладиних организација, те удружења грађана која су раније била активан партнер у пружању услуга грађанима из области социјалне заштите. Њено понашање, њено дјеловање и њена реторика је толико погубно да су нам затворена многа врата, те на тај начин је, доведена у питање, и буквално, егзистенција појединих грађана. Бојимо се и оног најгорег, а то је блокада Центра од стране других, иако је о стручној писано у горњем дијелу текста. Такође, и многе организације међународног карактера прате збивања у вези Центра као што су: OSCE, Unicef, Save the Children…
Ех, да је Босна и Херцеговина у стварном смислу правна држава која се темељи на владавини закона, односно којој је циљ успостављање права, правде и правичности, другачију би причу читали. Из доступних документа, видео записа и фотографија (ништа не пишемо напамет) је видљиво да су почињенe бројнe криминалне активности и свјесно жељене радње од стране Сладојевић Вере. Окружни тужиоци уколико желе да засучу рукаве, имали би пуне руке посла. Њихово је само да изаберу неку од криминалних активности са богатог „шведског стола“ који је именована сервирала. Принуда, отмица, заблуда, трговина људима, повреда тајности писма и других пошиљки, неовлаштено откривање службене тајне, превара, злоупотреба службеног положаја или овлаштења, несавјестан рад у служби, одавање службене тајне, изнуђивање исказа, повреда људског достојанства злоупотребом положаја или овлаштења, припремање кривичног дјела, лажно пријављивање кривичног дјела, повреда слободе опредјељења бирача, подмићивање при изборима или гласању, дискриминације по разним основама су само нека од тих незаконитих радњи које се налазе на поменутом шведском столу. Пажњу треба обратити и на мјешање директорице у рад стручних тимова, јер се тобоже „њена исправна процјена“ разликовала од чланова поменутог тима. Такође, често је самостално, односно по сопственој вољи мијењала стручне тимове, а колико је била бахата, свједочи и чињеница да је за кратко вријеме разријешила старе и именовала нове чланове стручног тима за усвојење, јер са тадашњим члановима није наилазила заједнички језик. Случај „Канада“ (дјецу је дала на усвајање рођацима дјеце који живе у Канади и које је довела у заблуду, а није жељела да испоштује последњу жељу мајке те дјеце да се она дају на усвајање њеним пријатељима из Швајцарске Конфедерације и који су се са тим раније и сагласили) је у последње вријеме актуелан. Ништа мање безболан није ни случај „Приједор“ (бебу дала на усвајање мимо свих процедура и постојећих стандарда). О случају „Аустрија“ је недавно такође писано, а односи се на жељу да се дијете одузме од мајке и додијели оцу.
Спремна је на све и по сваку цијену да одбрани своје радно мјесто. У последње вријеме, са од ње одабраним радницима (Ј.Ш.; А.С.; Д.К. и С.Е.), активно ради на сређивању бројних, а поготово спорних предмета. Пеглања и фризирања предмета су попримила маха, а често су свијетла у Центру била упаљења и током вечерњих часова. Са једне стране уметања службених забиљешки, стручних мишљења, приједлога, рјешења и других писмена, а са друге стране повлачења оригиналних докумената су тренутно актуелна. Усмена налагања стручним радницима шта да раде су њена свакодневница. Затим, бави се и „билдањем“ предмета, поготово оних у којима су забиљежени бројни пропусти у раду и који се тренутно помињу у јавности. Ту прије свега мислимо на предмете старатељстава, хранитељстава, усвојења, мирења брачних партнера, повјеравања малољетне дјеце једном од родитеља након прекида брачне или ванбрачне заједнице и регулисања контаката малољетне дјеце са родитељем са којима не живе. (Имена и презимена повријеђених и оштећених корисника не смијемо наводити, јер нас на то обавезује обавеза чувања професионалне тајне, а у крајњу руку морал који имамо и хуманистичке струке којима припадамо). Свјесно мјења садржај предмета и досијеа како би покрила своје, раније донесене, незаконите одлуке. На овај начин жели да на ретроактиван начин легализује безакоње. Оно што треба знати јавност Републике Српске, јесте да радници не стоје иза, у некој другој кухињи, договорених рјешења. Свој рад обављамо професионално и часно, те не подржавамо кршења бројних законских одредаба од стране Сладојевић Вере и њеног тима. Наравно, она се труди да прикаже како је све рађено у складу са прописима и процедурама и како је она најбољи и најкоректнији директор Центра у историји. Али то њено лажно представљање није ништа друго до „лабуђи пјев“ именоване, који је, барем се надамо, близу и који ће окончати ову, већ предугу агонију. Не брани она себе лично, већ првенствено позицију коју обавља. На све могуће начине настоји да релативизује ситуацију у којој се тренутно налази, а чији је крај, барем се надамо, близу. Функција директора коју обавља јој је донијела многе повластице и не жели их се лако и без борбе одрећи, а ту прије свега треба истаћи ону финансијску. Јер „ништа није џабе“ као што ономад рече један политичар.
Анализирати, односно процјенити треба личност сваког кандидата за неку јавну функцију, па и њу. Без емоција је и без савјести. Саосјећање, мудрост и њежност нису дио њене личности. Најважнија ствар јој је успостављање угледа и надмоћи, поготово на штету других. Манипулација је њено друго име, а дневним трачевима настоји да придобије повјерење неодлучних, неоснажених и неспремних за борбу појединаца. Патолошки је лажов. Никада не сумња у себе, а свака њена одлука је, за њу, исправна, па чак и генијална. Кипти од самопоуздања, те је за себе најпаметнија и најталентованија. Кајања нема, а ни стида.
Мобинг према радницима је спровођен од самог устоличења Сладојевић Вере, прво на мјесто вршиоца дужности, а касније и након формалне промоције на мјесто директора. Свакодневна понижавања, потцјењивања, исмијавања и омаловажавања су биле главне њене активности. Томе треба додати и разне притиске, уцјене и пријетње. За једно јој се ипак мора одати признање. Успјела је да од јединственог и врло повезаног радног колектива направи подјеле политиком „завади па владај“. Није спорно да појединци изаберу страну (ако их уопште и морамо бирати), али је спорно да бирају ону страну која је против радника. Вјероватно на тај начин желе да за себе „купе“ неку лагоднију позицију, иако нису свјесни да ће их „краљевска кобра“ кад-тад уништити, јер би прегрубо било написати појести. Њеном субјективном оцјеном, никако поткрепљеном доказима, поједини радници су проглашени за бунџије, побуњенике, устанике, плаћенике и кацеларијске штакоре (како је званично и назвала своје неистомишљенике током изборне кампање, односно на већ поменутој трибини ДНС-а одржаној на Старчевици). Олако доноси оцјене и у доношењу истих је пристрасна и необјективна. Превише драме, вриске, хистерије, пријетњи и галаме доживљавамо од Сладојевић Вере. Њен језик је језик мржње, груб, агресиван и нимало хуман. Болесно је амбициозна и у остварењу своје амбиције је спремна да згази све испред себе, односно оне који јој се нађу на томе путу, били јој они пријатељи или не. У правом смислу ријечи је окрутни владар или сатрап, а Центар доживљава као сатрапију. Међутим, у једном тренутку ће правазићи и Центар, те ће жељети нешто више. Чак је нешто слично и изговорила прошле године, тачније 12.09.2016.године, на већ поменутој трибини ДНС-а на Старчевици, цитат „Ја сам овдје газда на Старчевици“. Паметнима доста (Dictum sapienti sat est).
Оно што је трагично јесте да још увијек има неколицину истомишњеника међу стручним и помоћним радницима. Неки је само декларативно подржавају у њеним радњама или премудро ћуте, а други су толико далеко отишли да представљају њене дежурне апологете. Бране је у свакој прилици и на сваком мјесту без размишљања. Слијепи су поред здравих очију и никаква оправдања их у будућности неће моћи амнестирати од одговорности у успостављању и одржавању злостављања и мучења радника, те за кршење процедура током рада. Њихов статус је једнак капоима у концентрационим логорима или доушницима у полицији. Или једноставно речено међу обичним грађанима, друкери су. За своје „заслуге“ имају нешто бољи третман у односу на остале раднике, иако зна повремено да и њих поткачи својим поступцима. Због дежурних прислушкивача и шаптача, уназад неколико мјесеци смо се повукли у своје канцеларије и из њих излазимо само када смо обавезни да обавимо радне задатке. Јадно их је гледати како се утркују да буду Верини трабанти или пришипетљи (да буду у њеној близини, да је возе службеним аутима, да јој купе цвијет или поклон, да је јавно похвале и сл.). Оно што је за бригу, јесте и чињеница да је успјела затровати међуљудске односе до те мјере да чланови „два табора“ ријетко и само формално комуницирају. Неповјерење једних према другима је јасно изражено, док је у мањој мјери присутна и нетрпељивост.
Боловања су учесталија од када је Сладојевић Вера на челу Јавне установе „Центар за социјални рад“ Бања Лука. Ова информација се лако може провјерити једноставим погледом у шихтерицу запослених и доћете до фрапантног податка. Неколицина радника је на вишемјесечном боловању, а поједини своје здравствене проблеме вуку са краћим прекидима и скоро читаву годину. У њима предњаче радници ангажовани на пословима мирења брачних партнера, повјеравања дјеце, регулисања контаката дјеце и родитеља са којима не живи, затим радници ангажовани на пословима заштите од занемаривања и злостављања дјеце, те на крају и радници ангажовани на пословима заштите дјеце без адекватног родитељског старања. Стрес је реакција коју осјећамо, а извор наше тешкоће је... Да, добро сте закључили Сладојевић Вера. Болови у ногама и рукама, у предјелу леђа и кичме, штитне жлијезде, стомачни и срчани проблеми су само неки од откривених проблема. За поређење, ово се није дешавало код претходних директора Вукајловић Борке и Ђукић Јаглица Дајане. Радници у последње двије године узимају лијекове за смирење, а многи су постали „мобилне апотеке“. Leksiliumi, lineksi, bensedini, letroksi су само неки од највише кориштених лијекова. Требате знати и чињеницу да су три радника са високом стручном спремом (Барош Игор, Малић Сања и Ракановић-Радоњић Андреа) дали отказе због неадекватног односа директора према њима. Правници и социјални радници су одлучили да напусте добро плаћен посао, како би заштитили своје здравље од даљњег пропадања. Из истог разлога, једним дијелом се одлучујемо и ми на боловање, а из другог како би се заштитили од кривичне одговорности под коју би могли потпасти уколико би слиједили паушалне приједлоге и мишљења директора Центра. Читај налоге, наредбе и заповјести.
И однос именоване према јавности је прича за себе. На самом почетку мандата се представљала, али само представљала, као особа која је правдољубива и склона истини. Обећавала је да ће све откривене неправилности и све неријешене предмете завршити у кратком року и резултате дати на увид. Јавности је кроз медије, што штампане-што електронске, пласирала информације које би ишле само њој у прилог. У свакој прилици и на сваком мјесту је истицала да ће Центар бити отворен за све заинтересоване у погледу информација, те да ће рад Центра, а поготово директора бити јаван и транспарентан, а никако тајанствен и сакривен од очију јавности. Међутим, на тај начин се понашала врло кратко. Када је увидјела да су њене руке добрано упрљање бројним злодјелима, брже боље је повукла ручну и затворила Центар. На неки начин га је и приватизовала. Све документе, што унутрашњег, што спољашњег карактера, пише са уским кругом вјерних јој сарадника. Појединце самовољно искључује, јер би јој, она претпоставља, сметали. На све могуће начине настоји да онемогући и кориснике који се сматрају оштећенима да приступе документацији. Ту се најчешће позива на Закон о слободи приступу информацијама. О новинарима и не треба трошити много ријечи. Неке захтјеве (који су по њеној оцјени провокативни) чак ни не протоколише, те на тај начин спрјечава коресподенцију између два правна лица…
Све је сакривено од радника и под крилатицом „строго повјерљиво“ доступно само појединцима из њеног окружења. Они су аутори фингираних и фризираних годишњих извјештаја, програма пословања, периодичних информација о појединим групама корисника и њима пруженим услугама, интерних правилника, интерних анализа и сл. Информације и обавјештења која и угледају свијетло дана су површна, смјешна, непрофесионална и мимо свих стручних оквира. Центар је данас затворена установа, те нема ни т од транспарентности, а све се одиграва под велом тајности.
Оптерећење у раду је велико због свега што се дешава. Не бјежимо од посла и испуњавања својих обавеза, али радити у оваквом тренутку у Центру је за сваку похвалу. Доживљавати неугодности од стране директора и дијела његовог тима, а притом бити максимално посвећен корисницима могу само најјачи и најхрабрији, а без лажне скромности то смо ми сви, изузев неколицине већ поменутих њених истомишљеника и апологета. Са тензијама и притисцима се свакодневно сусрећемо. Оно што нам додатно отежава рад и фокус на замршене предмете су, сад већ, бројне притужбе на рад стручних радника. То и не би био проблем и толико трагично да њихови дописи нису потекли из исте кухиње и да њихов ментор није нико други до Сладојевић Вера. Организована је до детаља и за то јој треба одати признање.
Отужно је што овакво нарушавање угледа радника предуго траје, али гледати згрчена лица и слушати гласове радника је јадно и тешко. Осјећамо се безвриједно и нецјењено. Нарушена је наша самосталност и независност у раду, те се због тога осјећамо и сувишно. Данас је бити подобан и послушан једино што пали код Сладојевић Вере, јер на цијени није стручност нити знање.
Организовали смо се, јер нисмо у стању, нити у ситуацији да више трпимо све претходно наведено. Састајали смо се са новинарима, представницима градских и републичких власти, представницима синдиката, представницима политичких организација, што позиционих, што опозиционих... Надамо се да ће надлежни како у овом граду за који радимо, тако и у републици у којој живимо, реаговати и повући конкретне потезе. Тихи отпор неправди је почео и он је незаустављив. Уколико у скоријем времену не будемо наишли на разумјевање, спремни смо да идемо до краја и уколико буде било потребе, окупићемо се и испред установе у којој смо запослени, те на тај начин ћемо јавно исказати своје незадовољство кроз штрајк упозорења или генерални, свеједно нам је. Једна од могућности је и протесна шетња. Бранићемо увијек оно што сматрамо исправним, односно критиковати и борити се против неправде. Једно је сигурно, стидљиву подршку у нашој борби имамо од бројних колега из других центара за социјални рад широм Републике Српске и доброг дијела стручне, као и јавности уопште. Имамо подршку и од корисника, али њих нећемо увлачити у ову борбу. Желимо да зауставимо деградацију Установе у којој смо запослени, јер посљедице су бројне и осјећамо их. Нисмо одушевљени што је ово написано, али радимо ово из једног јединог разлога, а то је да се вратимо струци и хуманистичким наукама за које смо оспособљени. Главно питање код директорице је „ко је писао досадашња бројна писма“, а не да потражи начин како да промјени своје понашање за 180°.
Радници су у неколико наврата од почетка свих дешавања што јавно, што анонимно указивали на одређене неправилности у раду које чини Сладојевић Вера уназад непуне три године. Међутим, сви наши вапаји су остали без одговора. Или им није придавана потребна пажња или је у питању било одржавање мира на политичком терену. Одговорност није у нашим рукама, већ у рукама политичара који су Сладојевић Веру и устоличили на мјесто директора Центра. Знамо да је „врућ кромпир“ у својим рукама наслиједио нови градоначелник, али вјерујемо да је спреман да заштити у првом реду истину и правду, а потом и буквално животе нас радника. Оно што такође треба знати је и чињеница да нико од радника нема амбиција да буде директор Центра. Поготово не у овоме тренутку.
Интервенишите док није касно, интервенишите прије него што откуца поноћ, јер свака минута у правцу заштите угледа Јавне установе „Центар за социјални рад“ је важна. Да добро сте прочитали. Нису у питању мјесеци и дани, већ сати и минути. Да не кажем секунде. Дуго смо радили у нехуманим условима и трпили бројна понижавања од Сладојевић Вере. Повремено и од дијела руководства, али они, за ралику од ње, ипак имају мало људскости и неку моралну кочницу. Заштитите нас, смјените именовану и на мјесто директора поставите особу која није из Установе у којој смо запослени. Имате одговорност, преузмите је и употријебите, јер у супротном ћете и сви ви који одлучујете у вези овог града имати удјела у одржавању постојећег, веома неповољност стања. Сладојевић Вера, односно њен рад је у овом тренутку под бројним истрагама надлежних градских, републичких и државних органа, попут Државне агенције за истраге и заштиту, Министарства правде БиХ, Министарства безбједности БиХ, Обавјештајно-безбједносне агенције БиХ, Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Окружног јавног тужилаштва Бања Лука, те комисија за стручни надзор Града Бања Лука и Министарства здравља и социјалне заштите. У уређеним земљама, оваква особа би била давно суспендована и на посао се не би вратила до окончања поступака. Уколико ово све написано није довољно за суспензију, не знам шта јесте. На крају ћемо поставити и једно питање. Коме директор полаже рачуне, односно коме је одговоран и да ли она има мандат да урушава систем социјалне заштите који је мукотрпно грађен десетак година раније, прије њеног устоличења?
ЗА РАЗМИШЉАЊЕ ПОЛИТИЧАРИМА: Ствар је једноставна и имате двије могућности. Или заштитите раднике, кориснике, правду, истину и правичност или заштитите директора, њој одано руководство, све неистине, неправилности и злоупотребе које су чинили у последње непуне три године. Одговорност је на вама!!!
Како би схватили с ким имамо посла и како би имали потпуни увид у функционисање Центра, све написано представља њен „modus operandi“ и примјењиваће га ма гдје се налазила.
Bona fides 62
P.S.
Када је ономад Пандора отварала своју кутију, боље да је у њу, умјесто „наде“ заробила „веру“! Свијет би, барем за нас раднике Центра, био мало бољи!!!
