Prije desetak godina od ćaće sam dobio „kožnjak“ star tri decenije, možda i više. Bila je to jedna od onih kožnih jakni koje su očevi kupovali sinovima nakon što diplomiraju. Da ne idu golih bubrega u zimu. „Kožnjak“ napravljen da traje koliko i onaj kojem je kupljen.
Ma koliko se puta selili, a kao pravi Srbi selili smo toliko često i toliko mnogo da ni za jednu adresu ne možemo reći da je naša, ćaća je sa sobom nosio tri stvari i jedino je o tri stvari mislio: o laganoj proljećnoj jakni za koju je tvrdio da je napravljena od jelenske kože, o dubokim „adidaskama“, zapravo čuvenim „kanađankama“ koje su kupljene na prvoj godini fakulteta i o teškom, nepoderivom i moćnom „kožnjaku“.
Njemu je „kožnjak“ vremenom postao pretežak, pa ga je proslijedio sinu. Sin, sa druge strane, nije znao šta da čini sa teškom, nepoderivom i moćnom jaknom, jer je uvijek jurio za trenerkama i šortsevima, a i daleko lošiji modni vrapci znaju da „kožnjak“ i trenerka idu koliko i suprasna krmača i svinjac od tikava. Ipak, sin je poklon primio, a potom ga odložio u ormar naslućujući da će „čas svečane upotrebe“ uskoro doći. Jer sin je znao jednu malu porodičnu tajnu.
Ujak se, naime, u taj „kožnjak“ zaljubio čim ga je prvi put vidio na svome zetu. Mamin brat ga je godinama molio za tu jaknu, ali ćaća nije htio ni da čuje. Ne zato što je njemu taj „kožnjak“ mnogo značio - da mu je značio toliko mnogo ne bi ga meni tako olako dao da nikada više i ne upita za njega - nego zato što mu je jaknu tražio upravo ujak. Da mu je tražio prvi komšija, dao bi je bez pitanja, ali ujaku nije želio da je pokloni čak ni iz familijarne pristojnosti.
Ali, život je točak, što veli pisac. Krenuo sam kod ujaka na slavu. Četvrti decembar, Vavedenje. Ako je sve kako treba, ujak ima i hladetine, a to je već istinska gozba. Uz patku, sarmu i prase. Sljedećeg dana vjerovatno i fiš. Da izvadimo „fleke“ od slavske pijanke. Ali, slabo sam mario za hladetinu, slabo sam mario za pečenu patku, rebarca sam pozdravio tek iz pristojnosti, a ni na „fiš“ se nisam zaletio kako inače znam i umijem.
U ujakovom predsoblju nalazi se tamni, masivni ormar na kojem se nalaze knjige. Ne mnogo, ali sasvim dovoljno za pristojnu kućnu biblioteku. Tu je Miler, tu je Mopasan, tu je pedesetak knjiga iz čuvene „Radove“ edicije „Reč i misao“. I tu je komplet koji je moja mater kupila svome bratu koada se oženio i za kojim sam patio ama baš svaki put kada bih pao „na sever Bačke“. Bila su to sabrana djela Fjodora Mihajloviča, u 20 knjiga, tvrdi povez, broširan.
I kao što je ujak godinama molio ćaću da mu pokloni „kožnjak“, tako sam ja molio godinama ujaka da mi pokloni Dostojevskog, ali ujak tvrda srca bio i od srca knjigu ne pustio. Sve sam obećavao, kleo sam se u sve što imam i nemam da ću da ga vratim nakon što diplomiram, tulio sam da ionako nema kome da ga pokloni, ali jok! No, moć „kožnjaka“ bila je velika. Ja sam to znao, jakna je to znala i sad smo samo trebali da vidimo zna li to i ujak.
Dan nakon slave predložio sam mu razmjenu - on meni Dostojevskog, ja njemu „kožnjak“. U sobi muk. Ujak ćuti i razmišlja, vatra u kaljevoj peći pucketa, svi muče, niko ni u nos. Tek odjedared - ujak galantno odbi ponudu i izađe iz dnevnog boravka. Pokunjih se. Koji će meni andrak jakna i šta će njemu koji klinac veliki Rus? Komentarišemo ujakovu odluku, kad eto ti opet njega. Naslagao u ruke knjige i spusti ih pred mene.
- A kome bi ih i dao ako ne tebi? - reče, pokupi „kožnjak“ i nesta u avliji.
Dobra trgovina i do danas.
On uživa u koži, ja u tvrdom povezu. Vjerujem da ni ćaći nije bila mrska ova razmjena.
