Piše: Slobodan Vasković
Za dvadeset dana na potezu
Banjaluka-Gradiška izvršene su tri likvidacije:
-
19. septembra ubijena
je Rada Dojčinović (Jošikova voda kod Banjaluke); Dojčinovićeva je sestra
nekada žestokog banjalučkog momka, što ne mora značiti da je njena likvidacija
poruka/osveta. Ali se ne može ni isključiti, pošto je istraga bez ikakvih
odgovora;
-
01. oktobra ubijen
je Nebojša Čubrilović, narko diler iz Slovenije (Banjaluka);
-
10. oktobra ubijen
je Milan Vujičić, žestoki momak koji je dovođen u vezu sa trgovinom narkoticima
(Gradiška).
Dojčinovićevu je likvidirao
profesionalac, Čubrilovića je likvidirao profesionalac, a čini se i da je
Vujičića likvidirao profesionalac.
Policija i Tužilaštvo
kratko su saopštili da se istraga vodi, a niko se nije pretjerano uznemirio
zbog činjenice da profesionalne ubice hladnokrvno i nesmetano vrše egzekucije po
banjalučkoj regiji.
Tri likvidacije u dvadeset
dana jesu razlog za veliku uzbunu, jer je, u najmanje dva slučaja, bez sumnje, riječ
o obračunu organizovanih kriminalnih grupa koje se bave narkoticima, dok je u
sva tri slučaja u pitanju naručeno ubistvo.
Odgovorni iz Tužilaštva i
MUP-a RS trebalo bi zvanično da saopšte da li je Banjaluka postala poprište
obračuna narko kartela i kako je došlo do toga, posebno što se već godinama iz
vlasti tvrdi da u RS nema organizovanog kriminala.
Tri ubistva u 20 dana,
profesionalni izvršioci i nikakvi rezultati istrage ukazuju na suprotno. Uz to,
bezbjednosna situacija u Banjaluci i cijeloj RS je izuzetno loša i dodatno
pojačana teškom političkom krizom.
Svaka od žrtava može se
dovesti u vezu i sa određenim političkim opcijama, što ne mora značiti ništa.
Ali se ne može ni isključiti, pošto su istrage bez ikakvih rezultata.
Sva tri ubistva prebrzo su
izašla iz zone interesovanja, manjim dijelom zbog tragova političkih konekcija,
a većim zbog teške političke krize koja se iz dana u dan produbljuje.
Milorad Dodik pokušava
staviti krizu pod kontrolu, upravljati njom, ali mu to ne polazi za rukom. Iako
je upravo on njen glavni generator.
Dodik je krizu otpočeo
odmah nakon izbora, kada je uvidio da njegov SNSD neće ući u Savjet ministara,
dodatno je zakovitlao zahtjevom za referendum, a sada je na redu pokušaj
stavljanja RS iznad BiH, koji bi trebalo da se ogleda kroz disciplinovanje
Saveza za promjene i nametanje stavova toj političkoj grupaciji iz vrha SNSD-a,
a ne iz vrha Republike Srpske, kako se to pokušava prikazati.
Optužbe SzP za veleizdaju,
nisu ništa drugo do, na novi način, već ranije plasirana teza vrha SNSD-a (sa
početka ove godine) da će sve odluke koje treba da se usvoje u parlamentu BiH
prvo morati biti odobrene u Narodnoj skupštini RS.
Sada SNSD sa svojim „veleizdajničkim
procesom“ ponovo ide u NSRS kako bi zaključcima pokušao prisiliti SzP da
prihvate njihovu verziju BiH, u kojoj bi entiteti/kantoni bili nadređeni
državnom nivou. Takva postavka je politički kontraproduktivna upravo po RS, ali
jeste snažan generator krize, kojom Dodik pokušava prikriti ekonomski, privredni
i finansijski slom ovog entiteta.
Međutim, Dodiku je kriza
izmakla iz ruku: Nije on više taj koji njome upravlja. Sada je to jasno i
laiku, premda je on rukovođenje krizom ispustio iz ruku poodavno - samim činom
ulaska SzP u Savjet ministara. Svi sukobi koji su se desili iza toga bili su
njegovi neuspješni pokušaji da ponovo ovlada krizom, stavi je pod kontrolu i vrati
se u igru.
Dodik ne može natrag i on
će nastaviti da krizu produbljuje, a ne bi bilo iznenađenje ni da krene sa
mitinzima podrške samom sebi. Da se to naslutiti iz nekih analiza njegovih
ideologa, kao i iz izjave Petra Đokića, nakon sastanka vodećeg trojca (08.10. „...narod
neće mirno gledati šta se radi u Sarajevu“), kojem nije htio prisustvovati
opozicioni trojac.
Dodik je nakon tog
neuspjeha ponovo sazvao sastanak i ponovo doživio neuspjeh, ali, ma koliko to
kontraproduktivno po njega bilo, on nema kud: To mu je jedina „argumentacija“
za „veleizdaju“ i za „suđenje“ u NSRS, koje bi se vrlo lako moglo pretvoriti u
njegovu optužnicu.
Dok u Banjaluci „srbuje“,
Dodik, istovremeno, radi veliku turneju po sarajevskim medijima spuštajući
referendumsku loptu sve mekše i mekše na tlo. Nadajući se da bi, uz pomoć Dragana
Čovića, mogao da se dokopa Savjeta ministara BiH. Zaista, bio bi to spas za
Dodika, ali ta luka još je izvan njegovih dometa. Gotovo izvjesno je da će tako
i ostati. (Na ovom mjestu vrijedi primijetiti izostanak vrha RS na
obilježavanju dvadesete godišnjice masakra u Mrkonjić Gradu, koji je počinila
Hrvatska vojska. To je Dodikov ustupak Čoviću).
Spas za Dodika bila bi i „homogenizacija“,
odnosno formiranje velike koalicije iz RS u Sarajevu, na čemu on insistira
povlačeći paralelu sa velikim približavanjem SDA i SBB-a. Međutim, to
približavanje zasad je na entitetskom nivou (FBiH), a razlozi za njega
ponajmanje su oni koji se predstavljaju javnosti.
SzP odbija takve Dodikove
zahtjeve i to je jedino ispravno i politički moguće, jer sve ono što je spas za
Dodika jeste katastrofa za njegove spasioce. SzP u tome ima i javno izrečenu podršku
Aleksandra Vučića, koji je homogenizacije okarakterisao lošim rješenje, zbog
čega je teško napadnut u Sarajevu. Iako je njegova izjava bila direktno uperena
ka Banjaluci.
Dodiku posao veoma otežava
sve veća besparica i sve crnja ekonomska kriza, a previdljiv je i sve veći
sanitarni koridor oko njega. I na domaćem i na stranom planu.
Uz sve to, velika su previranja
unutar SNSD-a, a njegov nedavni gaf u kojem je Igora Radojičića u samo dva dana
preveo od osobe koja mora ići iz stranke, jer „previše sere“, do osobe koja ima
njegovu „punu podršku“ jeste samo dnevna piruetica i ništa više. Taj raskol je
nepomirljiv.
Dodika su teško uzdrmale „zlatna“
i „snimak“ afera, koje su pokazale niz velikih slabosti njegovog, nekada premoćnog,
medijskog i odbrambenog mehanizma.
U ovom trenutku krizom u RS
mnogo više upravlja Mladen Bosić nego Dodik, iako ni lider SDS-a još uvijek ne
drži sve njene konce u svojim rukama.
To ukazuje da je kriza još
uvijek u uzlaznoj liniji, a koliko je taj put dug zavisi od broja grešaka koje
će počiniti SzP i Dodikovih adhok odbrambenih nadahnuća. Koja krizu mogu samo
djelimično usporiti, nikako promijeniti njen tok. I epilog, koji će označiti
definitivni odlazak Milorada Dodika sa političke scene. To svakako neće biti 2018.,
posebno ne period iza nje.
