Глуво је доба ноћи. Вријеме
када се доносе сумњиви посланички закључци.
Чекам такси, јербо је два
сата послије поноћи.
Пристиже прика. Идеал, возило број 19.
- С посла? – пита ме
таксиста.
- С посла – кажем ја.
- Новинар?
- Новинар.
- Видје ли ти оно данас?
- Видио.
- Тако и треба. Све их уза
зид ваља. Нека одговарају.
- Ко, болан?
- Ови у Сарајеву.
- Зашто?
- Како зашто? Јеси ли
слушао ти шта су они причали?
- Јесам.
- Неће они мени рушити оно
за шта сам ја ратовао. Нека они ратују као ја, па нека руше онда ако могу.
- Ама, човјече,
није тако – покушах да објасним у пар реченица стање ствари. Прика стрпљиво
саслуша будалу цијелих девет секунди, а онда сасијече:
- Видим ја да су и вас
новинаре купили!
- Ко, јадан не био?
- Опозиција!
- Чиме?
- Парама!
Оставимо ли по страни стару
кафанску истину која вели да о патриотизму најприје говоре дезертери, ваља рећи
ово: за све ово крива је Јелена Дабарчић. Објаснићу амандмански, како би рекао
Шукало boy. Вратимо се
дан-два уназад.
Велики мештар свију хуља је
преко послушничких сателита инсталирао закључке у којима је, како љутито рече
Чава, озваничен одстрел политичких неистомишљеника. Што је, без сумње, тачно. Јер
госпару су Додику битне двије ствари: да су он и сви његови у фотељама и да те
фотеље нису иза решетака. Не кажем да би представници опозиције у заједничким
установама шмирглали те решетке, но велим да гу'ица цвика. Како и не би. ПДП је
тактички веома мудро сакрио 151 тачку одбране од медија, али све те тачке вјероватно
и даље стоје на снази и рачуне - како домаће, тако и иностране - ваља сачувати.
Представници опозиције су
од почетка знали да неће имати равноправан положај у скупштинској расправи.
Знали су од првога дана да ће Жекс лупетати као Богданић по здравству, а да ће
они, након обраћања парламенту, постати непокретне мете. Због тога су Иванић&Црнадак
и одбили да учествују у расправи, мада честита интелигенција сматра да то и
није нека штета. СДС је, ипак, одлучио да се појави пред посланичким ноблесом. Прво
је изашла miss СДС-а
Младен Босић, а за њом и њена пратиља Огњен Тадић, којe су рекле толико паметних и битних ствари колико
и горепоменути двојац ПДП-а. Потом су, заједно са остатком опозиције, неколико
пута прошетали до ходника и клозета, јер је фрау Жекс глагољала, а онда су, у
скупштинској паузи, обнародовали да се повлаче са засједања јер им није
омогућен равноправан положај у скупштинској расправи! Босић је притом
искористио прилику да нагласи како се СДС неће извинити РТРС-у због Мектићевог бахатог
јуриша, а онда је, тако храбро и одлучно, утекао са говорнице, не дозволивши
новинарима да га упитају још понешто.
Млађо је знао оно што знају
и на Оштрељу: ако неко, сем новинара, и прати скупштинско засједање, онда је то
безбели прије редовне паузе, док камере још понешто и снимају, док новинари ту
и тамо записују, док се батерије на диктафону нису свеле на пола црте, а онда
је, схвативши да је оквирима за наочаре истекао рок, утекао као увријеђена
снајка. Појео је са Мићићем мућкалицу у ресторану и то с ногу и – натраг по
одвојени живот. И ту сада долазимо до Јелене Дабарчић.
Пет пута сам, у ових годину
дана, тражио од Јелене број телефона неког СДС-овог функционера. Посљедњи сам
пут тражио контакт златног дечка Милинића. И вазда је одговор био: Јој, вјеруј
ми да немам! Прије два дана сам од Јелене Дабарчић тражио број Јелене Дабарчић,
али ни то није имала! Али је обећала да ће поводом тога објавити саопштење! Босић
– и то је сада дефинитивно – о медијима зна колико и о политици, што ће рећи – nada! Његов Перо Симић требала би да буде Јелена
Саопштење Дабарчић, али то је узалудно, јер она напросто никада ништа ни о чему
не зна. И умјесто да пришапне свом предсједнику да је сада прилика да медијима
каже све што мисли и да одговори на свако питање, ако треба дрско и безобразно,
Јелена крила рукама и прекида конференције, а потом зове поједине телевизије
или новине и пита како је могуће да је у прилогу Чавић ишао прије Босића или да
је Босићева изјава у антрфилеу, а не у лиду текста? И да би ово слово одмакли
од личних имена – није Јелена Дабарчић име и презиме.
Она је дијагноза. Она је
симбол онога што СДС јесте данас. Она је симбол онога што опозиција јесте
данас. Ништа не зна, свега се плаши, воли камере, али не и диктафоне и
микрофоне, а изнад свега вјерује у – саопштење! И захваљујући таквом односу
снага десило се незамисливо – Додиков режим сатјерао је опозицију у ћошак и то
у тренутку када управо опозиција има десетине великих и стотине малих
аргумената да учини обрнуто!
Зашто таксистички прика с
почетка овога текста сматра да су представници РС у заједничким установама без
сумње издајници, иако не зна ни како, ни зашто, ни гдје, ни о коме, ни о чему? На
то питање мора да одговори Јелена Дабарчић и све остале Јелене Дабарчићке
Савеза за промјене. А Младени Босићи требају да их добро саслушају. Али за то
постоје два услова: да Јелене имају шта да кажу и да су Младени у стању да чују
и нешто друго осим умилног еха властитих наочара.
