piše:
Slobodan Vasković
U
prethodnih nekoliko dana pojavila su se tri osvrta na izbornu trku za predsjednika
Republike Srpske. Redom su se oglasili Aleksandar Savanović, Rajko Vasić i Nenad
Kecmanović.
Savanović
je sa tekstom „Predsjednički izbori u Republici Srspkoj -konceptualne dileme“,
bez dileme dokazao da Ognjenu Tadiću, čiji je savjetnik, takvi sufleri uopšte
nisu potrebni.
Štaviše,
Savanović je svojim „konceptualnim dilemama“ nanio određenu štetu Tadiću,
predstavljajući ga „svilenim“, iako je riječ o kandidatu koji itekako ima stav,
i to čvrst, o svim ključnim pitanjima/problemima/odnosima.
Tadić mnogo
radi na sebi, uočljiv je stalni napredak koji se očituje u sve zrelijim
istupima i uspio je sebe nametnuti kao ravnopravnog takmaca Miloradu Dodiku,
što je najbitnija činjenica i veliki kapital sa kojim ulazi u završnicu kampanje.
Savanović
je, u silnoj želji da „konceptualne dileme“ prikaže kao sopstveni „savršen
koncept“, potpuno promašio sve mete, jer nije uspio primijetiti/spoznati/zaključiti
da je suštinska stvar koju Tadić treba učiniti, ukoliko postane predsjednik,
vraćanje vlasti u institucije sistema.
Samo u
tom slučaju može se realizovati Tadićev plan o oporavku Republike Srpske i sve
ono što obećavaju stranke iz Saveza za promjene.
Savanovićevo
odavanje priznanja Dodiku u „sukobu sa Lajčakom“, odraz je njegovog
elementarnog neznanja i neinformisanosti, jer je taj nazovi sukob bio
fingiran, budući da je Miroslav Lajčak bio i ostao jedan od najvažnijih
Dodikovih lobista.
Posebno
je problematično Savanovićevo opserviranje medija koji kritikuju Režim, a koje
on nipodaštava, premda ništa lično proteklih godina nije učinio u raskrinkavanju
stvarnog lica vladajuće oligarhije. Koje je, najblaže rečeno, antinarodno.
U želji
da se i sam pokaže vrlo svilenim, sa loše prikrivenim ciljem koji bi trebalo da
sugeriše kako je upravo on „novo lice RS“ (Tadić je u kompletnom njegovom
uratku sredstvo samopromocije), Savanović se potpuno izgubio pa je sebi
dozvolio objede istovjetne Režimskim.
…”То објашњава разлоге због којих је г-дин
Тадић са својим тимом одбацио концепт ‘прљаве’ кампање и фокусирао се на
позитиван програм. Наиме, вишегодишња медијска хајка против актуелног Режима,
те безбројне афере које су у међувремену избиле на видјело, отварају широк
простор за ‘Инсајдер’ варијанте притиска на Додика. Одлука да се (по цјену
губљења неколико јефтиних политичких поена) игнорише таква могућност је prima
facie доказ рјешености да се искорачи из постојећег политичког блата и покуша
са другачијим путем – одбијање да се заигра Пигмалион улога и метода циљ
оправдава средство”, navodi samoelitizovani Savanović, koji sebi dodjeljuje
ulogu Šefa Žirija za medije. Istog onakvog što
već godinama postoji unutar Režima.
Otkrivanje
afera nije nikakva prljava kampanja, hajka još manje, posebno ne sračunata za
prikupljanje jeftinih političkih poena za one koji ih obznane. To što Savanović
implicira da su oni mediji koji su otkrili brojne afere Režima sastavni dio “postojećeg
političkog blata”, direktno ukazuje da je on u tom blatu “preko glave”, od kojeg
ne vidi da je njegovo “analitičko ukazanje” ništa drugo do samopromocija
realizovana na najcrnjim tradicijama Režima, protiv kojeg se on kao bori svojim
naklapanjem i prežvakavanjem činjenica što su notorne do mjere da ih zna i
svaki osnovac. Uz sve to, on direktno potvrđuje Dodikove teze da je “progonjen”
i “meta hajke”, iako je on taj koji progoni i koji je najistrajniji hajkač.
Karakterišući
na opisani način medije koji su razotkrili brojne afere Režima, Savanović je
stao u red sa Režimskim hajkačima i pod veliki upitnik stavio odnos opozicionih
snaga spram novinara!
Savanović
je uz brojne autogolove, koje je zabio sam sebi, uspio da se kazni i crvenim
kartonom, pokazujući elementarno neznanje, jer je na listi kandidata SDS-a
prepoznao “kćerku Radovana Karadžića Ljiljanu”, iako je riječ o Sonji, a
Ljiljana mu je supruga.
Nakon
Savanovićevog predugog i besmislenog bauljanja po “finim riječima” sa “finim
manirima”, Rajko Vasić ga je bez po muke rastrgao, koristeći Savanovićevo
prikazanje Tadića u ulozi “svilenog kandidata”, kao polugu kojom će pozitivca “konceptualne
dileme” razbiti bez milosti.
„Ја мислим да је Додик класични Србљак. Србин Дивљак.
Који је на тој технологији досад добијао и мандате и стотине и стотине хиљада
гласова. Не видим академске потке да му се то узме за мањкавост, као што то
ради Савановић“, opisao je Vasić
Dodika u dvije rečenice, mnogo preciznije i tačnije, nego Savanović u ponjavi od
„teksta“.
Sasvim je drugo pitanje koliko
je u redu da Dodik narod tretira nulom, koja samo čeka da se žigoše
najprimitivnijim pomagalima i povede ka njegovom oboru, ali nije ni za
očekivati da se Vasić, kao jedna od vodećih stranačkih ličnosti, time bavi.
Od Savanovićevog nimalo gordog
posrtanja, jedino je tragikomičniji Nenad Kecmanović, koji je sebi dozvolio da
u istom tekstu Dodika proglasi pobjednikom i njegovu pobjedu dovede pod veliki
znak pitanja. Toliko veliki da se, iz Kecmanovićevog osvrta, može zaključiti da
opozicija odnosi pobjedu.
Na
početku teksta “Ishod pre izbora”, Kecmanović navodi sledeće: “Da li je ishod oktobarskih izbora u Srpskoj
odlučen tri nedelje pre termina? Iako su i domaće, i inostrane sondaže biračkog
raspoloženja sve od početka godine davale prednost strankama i političarima na
vlasti, u obe konkurentske koalicije procenjuje se da su predsednik i
premijerka Srpske iz Moskve doneli odlučujuće poene”.
Eksplicitan
je da je stvar pobjednika riješena i da je susret sa Vladimirom Putinom donio
odlučujuću prevagu. Ali to je sugestija na početku teksta, koja će se na kraju izroditi
u vrlo dramatičan triler obrt. Zasnovan na onome što Kecmanović zaista misli, a
o čemu nije napisao ni riječ.
Nakon
šest akcenata, koji odreda idu u prilog Dodiku, Kecmanović izvodi sledeći (triler)
zaključak na kraju teksta: “Uprkos svemu
tome, ne može se govoriti o ‘ishodu pre izbora’. SDS je partija sa najdužom
tradicijom u RS. Mladen Bosić je posle duge marginalizacije uspeo da je vrati u
konkurenciju. Mladen Ivanić je iskusan i vešt političar. Ognjen Tadić ne manje
energičan i motivisan. Njihov SDS ima veći koalicioni potencijal sa bošnjačkim
strankama u Srpskoj nego stranka, u Sarajevu i na Zapadu, omraženog Dodika.
Napokon, biračko telo, ponekad ćudljivo želi promenu, pa makar to bilo i nagore”.
Kecmanović,
bez dileme, otvara mogućnost pobjede opozicije, a kako je riječ o jednom od
glavnih ideologa Režima, njegova procjena o porazu snaga kojima pripada
višestruko je ohrabrujuća po Savez za promjene. I za Ognjena Tadića, kojeg
Kecmanović (s pravom) doživljava mnogo čvršćim, snažnijim, energičnijim i
zrelijim, nego njegovo okruženje.
