Da li iko normalan može da se šali ili da provocira ako zna da se na tom mjestu plače zbog ubijenog djeteta, ubijenog sina, ubijenog brata? Da li iko normalan može da napiše da oni koji saosjećaju u bolu sa jednim ocem istovremeno preziru druge žrtve samo zato što bi to Puhalo tako htio? Da li iko normalan može da se šali u takvom trenutku? Ne može.
To mogu samo hulje.
piše: Goran Dakić
 |
| Goran Dakić |
U poluduhovitom biografskom zapisu Srđan Puhalo će za sebe reći da „nije nosilac nijednog ordena, ali zato ga krase mnogi epiteti kao što su soroševac, nevladinac, strani plaćenik, antisrbin, autošovinista, Bakirov Srbin“. Puhalo je tako u jednoj rečenici opisao kako ga vide isključivo oni koji se ne slažu s onim što on piše i s onim što on govori.
Šta Puhalo piše i šta Puhalo govori? Uglavnom - sve. Puhalo predstavlja sebe kao blogerskog Robin Huda - ismijava bogate i moćne, a zabavlja sirotinju raju.
Puhalova publika je jasno podijeljena na one koji vole šta on piše bez obzira na to šta piše i na one koji ne vole šta on piše bez obzira na to što piše.
Ma šta o Puhalu mislili jedno je sigurno: on je sebe predstavio kao nekoga ko je uvijek antiprotivan. On podjednako ismijava Srbe, Hrvate i Bošnjake; ponekad se ruga i „stranom faktoru“; kritikuje moćne, podle, licemjerne, bezobzirne, bahate, nedodirljive, lopuže, papke, kabadahije.
Puhalu sve smeta, ali su svi svikli da je to prirodno Puhalovo stanje. Ni čvrsto, ni tečno, ni gasovito, ali stanje. U njegovim tekstovima i nacrtima tih tekstova koji se pojavljuju na društvenim mrežama Puhalo je netalentovani kritizant svega i svačega. Netalentovani, ali kritizant. „Nije važno da li vas vole ili ne“, reći će Puhalo“, „važno je da vas čitaju“.
Oni koji Puhala ne vole smatraju da on ne umije da misli i da ne zna da piše.
Njegova ideja uvijek igra na prvu loptu, a njegova rečenica boluje od samouvjerenosti koja samoj sebi ne dozvoljava drugu ruku. I zato nikada ne mogu biti na Puhalovoj strani. Jer ne umije da piše. Marko Vešović, sa druge strane, napisao je najstrašnije knjige o Srbima, ali ih je napisao jezikom majstora i tu pogodbe nema: Vešović umije da piše i jedino se to pika. Puhalo ne umije i jedino je to važno. Ali, da li je zapravo jedino to važno?
Psiholog koji, kako veli, „ima mnogo problema sa pravopisom, stranim jezicima, potencijom i holesterolom“, označen je kao odlučni borac protiv Dodikovog režima. Između ostalog. U nekim ranijim polemikama Puhalo je isticao i naglašavao taj fakat: šta, koji moj andrak, on ima da polemiše sa onima koji su napisali manje tekstova o Dodiku i svemu onome što Dodik predstavlja od njega?
I to je naprosto tako: Puhalo je prihvaćen kao neumorni borac protiv režima, kao zaštitnik obespravljenih, kao svjetionik koji nudi suv krevet i toplu supu izgubljenima.
Nikoga nije interesovalo što je krevet neudoban i što je supa neslana sve dok bi Puhalo bio bitke protiv raznih fašizama. Njegovi advokati će reći da Puhalo nije samo to i biće u pravu. Puhalo je provokator više od svega.
Zašto piše to što piše? Zašto govori to što govori? Zašto nosi majice koje nosi? To niko ne zna; ne zna to ni Puhalo, ali „nije bitno da li te neko voli ili ne, važno je da te čitaju“. I dok predstavljaš otpor onima koji uništavaju, kradu, lažu. Ali, slava je, ma kolika bila, opasna tvarca. Svakog dana moraš biti na visini igre i pritom zaboraviš na kojoj si strani i u jednoj rečenici pokažeš i ko si i šta si i kakav si i za šta se zapravo boriš.
Šestog oktobra, dan nakon što je održan treći protest „Pravde za Davida“ na banjalučkom Trgu Krajine, odnosno Davidovom trgu, Puhalo je napisao: „Samo da znate na sinoćnjem mitingu u Banjaluci bilo je barem 75 odsto ljudi koji misle da je Karadžić heroj, 80 odsto da je Republika Srpska država i 85 odsto da se u Srebrenici nije desio genocid“.
I eto, tek tako, kao da ništa prije toga nije napisao i kao da ništa poslije toga neće napisati, Puhalo je pokazao ko je i šta je - nitkov koji bi koliko sutra mogao biti mentor Ćeraniću.
Zašto je Puhalo to napisao? Ko to može znati. Čudni su putevi Puhalovi. Na njima nikada nema pameti. Počesto ni dobrog ukusa. A ni obzira. Čini mi se da ne postoji mjesto na kojem se okupljaju Srbi, a da Puhalo u tom broju neće vidjeti 75 odsto onih koji misle da je Karadžić heroj, ali to sada nije bitno.
Nešto drugo je, naime, na stvari: zašto je Puhalo ovo napisao? I kako je napisao?
Ako je Spuhalo ovo napisao kao šalu, kao provokaciju, onda je on, što bi rekao pjesnik, beda od čoveka. Da li iko normalan može da se šali ili da provocira ako zna da se na tom mjestu plače zbog ubijenog djeteta, ubijenog sina, ubijenog brata? Da li iko normalan može da napiše da oni koji saosjećaju u bolu sa jednim ocem istovremeno preziru druge žrtve samo zato što bi to Puhalo tako htio? Da li iko normalan može da se šali u takvom trenutku? Ne može.
To mogu samo hulje.
Ako je doktor ovo napisao sa potpisom „jednog od najvećih naučnika u Republici Srpskoj“, onda je jasno da se time preporučio za vjernog slugu režima. Ili se kao sluga potvrdio.
Kako ovaj učenjak zna ko je sve bio na Trgu? Da li je sve prisutne anketirao ili intervjuisao? Tražio od njih da se izjasne o Karadžiću i Srebrenici? I što je još važnije: ako je tog petog oktobra bio na Trgu, u koje procente je uvrstio samoga sebe?
Taj bi, kako kaže Kovačević, i o sebi pisao da ne bi bio sumnjiv.
Ali, ma kako Puhalo ovo napisao posljedica je samo jedna: napisano je trebalo da umanji značaj protesta i da ga proglasi nelegitimnim, jer na njemu nisu bili ljudi nego procenti. Puhalo je skup u čijem se središtu nalazi srce ubijenog Davida Dragičevića proglasio zločinačkim i time je pokušao da ga poništi gore nego što je u tim danima to radio javni servis i svi njegovi obojeni analitičari.
Slavni kalinovački psihijatar, koji mašta o smanjenom holesterolu i pojačanoj potenciji, pokušao je da ponizi većinu na tom protestu, a ponizio je samoga sebe.
Sve prethodne i kasnije dosjetke ne mogu da ponište ono što je Puhalo napisao toga dana, jer ono što je napisao nije bilo ni tačno, ni moralno, ni ljudski.
Protesti i okupljanja na Trgu organizuju se da bi najbliži dobili odgovor na jedno jedino pitanje: ko je i zašto ubio Davida Dragičevića? Puhalo je to pokušao da poništi i da protest na kojem su jasno izgovorena imena ubica učini nevažećim, a samim tim i uticaj tog protesta na izbore.
Nije Puhalo, naravno, toliko snažan, ali baš u toj njegovoj intelektualnoj labavosti krije se njegova snaga koju sponzorišu oni kojima takvi stavovi odgovaraju. Puhalo je korisni idiot. Kao i velika većina nas ostalih. Ali, na njegovu žalost, daleko je više samo idiot. Mislim da nema potreba da pišem o kojem procentu idiotluka i nitkovluka govorim.
