piše:
Slobodan Vasković
Zatrebala mi je čuvarkuća za
spravljanje narodnog lijeka protiv nečega. Znam da je ima moj dugogodišnji dobar
(šta dobar, odličan) prijatelj Dragomir, stalno naseljen u Debeljacima kod
Banjaluke. Skoknem do njega, čuvarkuća kao duša, odvagamo pola kile i malo
jače; sok od zove, neću kafu; „prebijamo“ pod vinovom lozom o gradu koji je
ubio aroniju („sad je sva kao gubava“), mini staklenoj bašti koju je Dragomir
napravio od starih zamrzivača i najlona („Navalili puževi kao ludi, uništiše
paprike, pa sam morao nabaviti pužomor. Pospeš, naiđe puž i samo se prevrne“.);
lanjskim i preklanjskim pršutama koje mu vise u sušnici (“Nemam za prodati, ali
kod mene možeš jesti koliko hoćeš!)... Ne jedemo, već sam jeo, šteta onog
pršuta.
Odnekud mi naiđe misao da Rajko
Vasić ima atelje u Debeljacima.
„Znaš li ti gdje je atelje Rajka
Vasića“?
„Sad ideš uz brdo, pa se spustiš
niz brdo, betonirao je on ogradu, plava kuća, odmah pored nje prodavnica, ne
možeš promašiti. Nećeš valjda svratiti“?
„Bogami hoću“!
I krenem uz brdo, pa niz brdo i
promašim, pa se povratim, kad zaista-prodavnica, plava kuća kraj nje, u kući
majstori nešto rade...
„Dobar dan“.
„Dobar dan“.
„Ima li gospodina Vasića“?
„Nije tu“.
Ne bi mi milo kad čuh da nema
domaćina; osjetih se pomalo kao Toma u Trebinju, ali muze oko mene uzigrale i tjeraju
me da pogledam „uživo“ Vasićeve skulpture.
„Mogu li ja pogledati skulpture“?
„Samo izvolite“.
Fini neki čovjek, ljubazan.
Krenuh ispod plave kuće, tri skulpture u dvorištu, lakirane, travnjak uređen, avlijaner me radoznalo gleda, ali se ne pomače, ne lanu...
Čak i kada sam ih dotakao. „Malo previše laka“, pomislih, ali, kako se ne
razumijem u lakiranje, zaključih da to valjda tako treba.
Avlijaner leži, ne mrda, samo
gleda.
U prizemlju plave kuće, ispod
terase, kampanjola, bagi, drvena klupa, gredice, pored njih djela u nastajanju.
Nelakirana.
Ne prilazim tom dijelu kuće,
bilo bi nepristojno.
Odlazim nakon desetak, petnaest
minuta. Zahvaljujem radnicima što su me pustili, otpozdravljaju (stvarno fini
ljudi), krećem ka Banjaluci.
Interesantan dan, a i čuvarkuća je
kvalitetna.
