 |
| Goran Dakić |
Jeste kasno, prošla je devetka, ali više nisam mogao da buljim u računar. Uzeo sam Skendera i spustio se do obližnjeg igrališta da udahnem malo odmora. Znao sam da u lokalnoj konobi ne prave kafu dok je „lockdown“ na snazi, ali sam ipak hrabro pokušao. Komšo mi je proturio produženu s mlijekom i samo me zamolio da nikome ne govorim gdje sam pazario kofein.
Spustio sam kafu na klupu i otvorio „Pisma Jove Stanivuka“.
Kasno je, kažem, prošla je devetka i u to doba na igralištu uglavnom nikoga nema.
Zasuo sam „kafenu pjenu“ šećerom, sačekao da potone, promiješao i otpio prvi gutljaj.
Taman sam otvorio „Pismo izdajici“ kad na igralište stupiše mater, ćaća i njihov dvogodišnji potomak. Mama i sin odoše na ljuljašku, a namršteni ćaća sjede pored mene.
Neće mali da spava, pa to ti je. Reko da ga izvedemo malo na vazduh, možda će ga to oboriti.
Ljudi govore i kad ih niko ništa ne pita. Muka je uglavnom velika, prsa su ljudski mala, a para nekud mora da izbije. Zatvaram knjigu i nekakvom polunovinarskom pozom poručujem da sam spreman da saslušam nepoznatog sagovornika kome, eto, ni ime ne znam.
Jesi vidio? Jahorina radila i nikome ništa.
Neka je ona radila i treba da radi, ali trebalo je uvesti nešto. Nego pustilo sve…
Šta će ovo biti niko živ ne zna…
Kakvi do kraja godine ovo proći, nemoj biti budala!
Sestra moja dobila dva puta!
Sad se izvukla, prošlo je to, sad već ima 20 dana…
Obostrana.
Prvi put ništa. Bila kod kuće, malo mišići bole, dva dana temperatura i ništa.
A sad je bilo baš…
Imam jednu komšinicu, radi u Trstu kao medicinska sestra. Tri doze mora da primi, pa onda opet tri doze.
A ima to valjda i do krvne grupe, gdje se brže lijepi…
Jedan je služio ujaka i ujnu koji su bili bolesni, pa kaže da i on otalja to, ali nije se zarazio.
Ko će više iščekivati kad će me zakačiti? Kažu valjda da je nula najotpornija.
Pričaju kako obustavljaju operacije…
A kako ćeš ti obustaviti operaciju čovjeku kad pukne slijepo crijevo?
Gdje si uzeo kafu? Mogu li i ja? Ma i neću, kasno je…
Ova godina i nekako, ali sljedeća će biti…
Šta misliš ti žena koja je frizerka, a on konobar… Nema cuganja, nema poslije deset zapijanja, onda kad ljudi mogu uzeti neki dinar…
Taman i ako prođe ovo sve, sljedeće godine će biti gadno…
Ljudi koji su podstanari ili imaju kredite…
A ovamo ti se ne odriče budžeta od 11 miliona…
A ja imam imam S. P.
Pravim bazene za kupanje. Ove profesionalne.
Dok je leđa, biće samara, ne boj se.
I rekli prošle godine da će nas osloboditi drugog dijela takse, onih 125 maraka. Plaćam 250 inače. I kao pola će da otpiše. I knjigovođa podnijela zahtjev, a meni došlo kući u onoj rozoj koverti tri kucane strane odbijenice.
Roza koverta, preporučena pošta.
Odbilo me, moja šifra je terenska i mogao sam da radim. Imate alat sa sobom, mogli ste raditi. A kako da radim, pitam ja njih, kad nemam gdje materijala da kupim? Tako je donesena odluka. I treba platiti.
A kaže meni knjigovođa da ne plaćamo, jer će izbori, pa će možda otpisati da kupe glasove.
I prođoše izbori i niko ne otpisa.
Kaže mi prije Nove godine da treba to platiti. Nemaš šta čekati. Reko: Aj, čekaćemo opomenu. Znaš. Kad dođe opomena, imaš osam dana da platiš. Šta ću ja sad?
Dan po dan, kad neki dan me zove i kaže: Znaš šta ima? Stigla naplata takse.
Ma reko platićemo, šta sad. Ali, 70 maraka više, braco. Što? Ima kamate i troškovi postupka 50 maraka. Kad drugi dan dođe poštar i nosi obavještenje da u roku tri dana platim. Poslali banci da odmah prebace sredstva. Ako nema, da blokiraju račun. Ova odmah plati, poštar nosi obavještenje o obustavi postupka.
Zovem Poresku i kažem: Ljudi, kakav je to način? Ne možete vi meni na 125 udarati 75!
Kažu: Možemo. Ne treba obavještenje, vi ste bili dužni to da platite.
Kažem ja njima: Ono što je nekad ovdje bio Neđo Grmuša, to ste vi sada.
I zamisli pet hiljada tako sitnih privrednika, oni su svakom oteli po 75 maraka.
Oni idu na sistem prepada.
To neki dan bilo, nema sedam dana.
Pa dokad misliš otimati?
Kakve su to derikože, braco moj…
Ode.
Vraćam šolju konobaru. Ne dâ da platim.
Kaže da kafu ionako ne smije kucati sada.
Još pola sata, pa će i on kući.
Živi tu, blizu, nema tristo metara.
Ako je mala budna, s njom će malo do igrališta, pred spavanje.
Komšo, viče za mnom, umalo da ti zaboravim reći: vratili smo riblju čorbu, sad je imaš svaki dan!
