Највећи терет новинарског посла су, без сумње,
уреднички злотвори.
А ја с њима, ето, баш нисам имао среће.
Прво је био вјечни кловн овдашњег медијског циркуса
Томо Марић; потом преподобна Мира Лолић без образа, али са два факултета и
презимена; за њом Елена Чаушеску бањалучког новинарства Мирјана Кусмук, без
другог презимена. Сваки пут сам мислио да грђе не може, да је то то, коначни
круг професионалног пакла испод којег нова јама не постоји. И увијек сам се,
дабоме, варао. Послије Кусмукуше сам заиста мислио да сам свако уредничко зло
видио. Али, онда је на доушничком ату дојахао Анђелко „Ми Рођени Бањалучани“
Козомара.
Козомара има нешто од фриволне
и самодопадне Марићеве тетураве појаве, Лолићкиног свезналачког, а ипак тупог
погледа и Мирјанине челичне партијске послушности. Али, Козомара је ипак нешто више од тога. Њему је злоба и занат и хоби. Он воли да
мрзи. Рођен да не зна, а да хоће. Његово биће је несклад између жеља и
могућности. Он је, како рече Ковачевић описујући Радована Трећег, о којем
Козомара без сумње зна све, човјек који је мало тога створио, али изузетно
много тога упропастио. Човјек који
је вазда постављан, а никада биран. Козомара је мотив, више од свега.
Умишљени Пингвин нашега Готама, Козомара је
својевремено пао у немилост великог везира бакиначког, а онда је покајнички
окренуо свој шпијунски нос према Лакташима, тражећи начин како да се спусти у
мекано крило вољеног вође. Пут је нашао, али се у апотеку вратио подвијеног
репа и тужних, удбашких окица. У апотеку, међу рафе, тражећи рицинус, за још
једно, надам се не прво и никако не посљедње, сажаљење над самим собом.
Ко је Анђелко Козомара?
Зависи кога питате.
Ако питате њега, онда је Козомара човјек кларккентовских
способности. Не једном је на јутарњим колегијумима причао како су он и генерал
Ђукић пробијали коридор; како је својевремено био најбољи југословенски новинар
који је приче хватао у зраку; за његовог вакта јавни сервис је био и јаван и
сервис, све послије тога је ђаволска работа; био је први тумач симболичке
вриједности Андрићевих мостова; ненадјебиви љубавник, наравно; заслужни
Бањалучанин, више од свега; универзална незналица – по његовом мњенију више
универзална, него незналица.
Ако питате све остале који имају мозак и кичму,
Козомара је одувијек био и остао надмени новинарчић комесарског образовања и
средњошколске писмености. Малограђански шовиниста. Корифеј партијске свијести. Злобни
патуљак који је, како рече Булатовић, направљен лизањем. И који је лизањем
одржа(ва)н ово нешто годиница. Анђелко је плитак поток, плитак чак и у вријеме
поплава. Најпокваренији кромпир који се из Гламоча икада сљегао у Бањалуку. Хуља
која је у пола гласа причала ко је кога, када, како и гдје. Велики уредник који
је увијек ишао по своје мишљење. Не зато што је морао – а добрим дијелом и због
тога - већ зато што своје никада није
имао. Усамљени, излизани покушај. Једно обично „пих“. Универзална незналица –
више незналица, него универзална.
Анђелко Козомара се сатима могао свађати о
томе да ли је на Славију лакше избити са јужне или са сјеверне стране. Јер, он
је студирао у Београду, ваља то нагласити. Студирао да, али да ли и дипломирао?
Због тога Козомара мрзи универзитетске проофесоре. Јер они раде оно што би, без
сумње, он радио боље. Када би му дали. А не дају. Могао је Козомара сатима да
прича о раскрсницама у Бечу и Франкфурту, јер и тамо је био, дабоме. Цртао је
необројено пута бечке кружне токове, заборављајући да је понекад важније бити
сретан него у праву. Јер, то је одлика сићушних комесара – они према себи
пројектују мисао о властитој важности која је у потпуној супротности са стварношћу.
Његово велико Ја, Ја које је постојало само у
глави са које су и длаке поодавно побјегле, вријеђало је све што је небањалучко
и избјегличко. Мрзио је снагом фанатика све који су у Бањалуку дошли у току и
послије рата. Сматрао је да на већини њих и даље смрди коњска балега. Понижавао
је испрепадане новинарке сулудим питањима као што је ово: Да ли сте ви, Александра, некада јели ораду, да ли је тога било у вашем
Петровцу? Тако је Козомара доказивао свој псеудоелитизам (јербо је јео
ораду једном недјељно, уловљену у финансијском мору његових пословних минуса),
истовремено игноришући чињеницу да се у његовом завичају сва рибља јела праве
од кромпира.
Нека објави податке. Нека објави, ако већ иде
на другу функцију – што је еуфемизам за говњиву мотку којом је најурен – нека
објави колики је тираж затекао, а колики је оставио. Нека објави колико је пута
био тужен. Нека објави који су новинари за његове диктатуре побјегли на друга
мјеста. Нека каже, ако му је поштење велико као мржња, како је убијеђивао
новинаре да је Додик српски нови Јерусалим. Нека каже како је поједине и
убиједио. Нека се сјети како је пред камерама причао да је пробијао коридор, па
онда, мјесецима касније, прао самога себе тврдећи да никада у рату није ни био.
Јер, тако је са Козомаром: који год Анђелко био пред вама, са којим год причали
– увијек је пред вама лаж. Нека каже да ли је равноправно објављивао награде
које су његови новинари добијали. Нека каже, на концу, гдје одлази, ко га жели,
ко би се то о свом јаду забавио.
Треба
ведро презирати, вели Винавер. О којем
Козомара, без сумње, зна све. Као што зна и о Андрићу. И Андрићевој Јелени.
Која је, ако се пита Козомара, чежња. Празна глава празно мисли. Вратимо се
Винаверу. Има неке посебне ведрине у чињеници да је Козомара добио ногом у гламочки
тур на Додиков рођендан. Као да је Миле одлучио да самога себе обрадује, бар
једном у томе дану. И народ. Анђелко је вјероватно хтио да му упути честитику у
виду „побједника дана“, али – шта'ш... Сада му, тужном, јадном и самом, остаје
да сабира. Да сабира да ли је довољно пута Додик био побједник дана, недјеље,
мјесеца, године; да ли је било довољно Милетових интервјуа; да ли је довољно
оштро сијекао оне које је требало сјећи; да ли је довољно добро махао крпом по
независној социјал-демократској палуби. Јер, ако није... Ох, ако није... Како
ће живјети са собом? Ионако и без тога има довољно проблема.
Отишао је Козомара. Тамо одакле је и дошао. У
пизду материну.
