Завршио је још један састанак. Бесмислен, као и остали.
Предсједница Савеза синдиката РС Ранка Мишић разговарала је данима са
представницима парламентарних партија у РС о новом Закону о раду РС. Који не
постоји. Ни у којем облику. Па, зашто је онда Ранка позивала редом Босића,
Жуњића, Михајлицу, Бореновића и проче? Зато, грађани атински, да не би с њима о
томе морала да разговара када документ буде на асталу. Но, то није тема
емисије, бар за сада.
Свршио се, велим, још један састанак. Овај пут са Бореновићем.
Сниматељи су паковали камере, новинари провјеравали да ли су диктафони добро
снимили изјаве, а било је и оних који су, попут Мише Видовића, ударали контру
свему и свачему, па тако и синдикалном удружењу.
- Јој, како ће бити лијепо када све ово будемо рушили – рекао је Мишо.
Ранка се Мишић намршти, погледа га значајно и цинично одговори:
- Мајсторе, не можеш да рушиш оно што ниси градио!
Конклузија је, без сумње, тачна, али право питање тек слиједи: да
ли је и да ли би Ранка Мишић то исто рекла Младену Милановићу, Зорану др
Тегелтији, Милету Радишићу, Слободану Станковићу, Жељки Премијерки, још једном
доктору и бившем амбасадору, везиру бакиначком, допуните низ. Јер, ова су
господа безбели срушила све оно што нису градили, а богами и мало прековише. Али,
шта то мари! Ранка Синдикалка удари ладну трајну, набаци бројаницу са обавезним
крстом око ручног зглавка, испали пар парола – и ето ти синдикалне борбе за
радничка права!
А како заправо изгледа та борба – то ваљда само виле с Романије
знају.
Ранка је, према сопственом признању (али не и према властитој
савјести), у неколико наврата истакла како је Синдикат извео пет хиљада људи на
улице. Она је пред њима парадирала у џинсу. Wannabe Џенис Џоплин. Са све
мегафоном у руци, који је, упркос пуним батеријама, одјекивао тишином. Ево,
прошло је неколико мјесеци од тих протеста, сви причају, а опет највише Ранка,
о новом Закону о раду РС, иако он још не постоји ни у радној верзији, али све
је исто као и прије – радници су угрожени, плата им је толика колика није, послодавцима
још само недостају поља памука и једино легитимно питање је – шта је заиста
синдикат учинио свих ових година да заштити раднике?
Прије него што Ранка крене у унакрсно испитивање саме себе поводом
постављеног јој питања, дозволите још мало набрајања, без наводника, да
растеретимо реченицу: Космос, Инцел, Чајавец, Унис, Цвјећар, Кристал, Мљекара,
Фруктона, Метал, Сточар. Да прихватим само ове најближе, међу којима су и
највећи. Гдје су, шта раде? Нигдје и ништа. Гдје је и шта ради Синдикат? Нигдје
и ништа. Али то се, одговара Ранка, десило прије Мене! Може бити, али злочин не
застарјева. Ако злочин и посиједи, Синдикат би, са све Ранком, морао и даље
бити гарав. С обзиром на то да сви мање-више знају како изгледају ствари у
набројаним фабрикама, као и толиким другим, јасно је да се Синдикат с времена
на вријеме, а заправо непрестано – блахја. Њихова боја је лезилебовићевска, а
користе и неутрални хидроген. Што би рекао мој ћелави друг Марта: И ја имам
сјајну фризуру, само се фарбам у невидљиво.
Сви памте Ранкине митингашке пароле. И изјаве у медијима. И вазда
су те реченице у комшијској свађи једна са другом. Те извешћемо раднике, те
поједини медији хоће да изведемо раднике, па нећемо. Ко не памти, нека гугла
Бурсаћа, он је о томе писао, не тако давно. И када је неко приупита како је то
можно, зашто мисли једно, говори друго, а ради сасвим треће, Ранка напада.
- Госпођо Мишић, очигледно је да ће Влада РС усвојити нови Закон о
раду РС, ма какав он био, без подршке Синдиката. Како ћете се борити даље? –
пита невини новинар.
- То је Ваше мишљење, не слажем се с Вама – одмах ретернира Ранка.
- Добро, али како ћете се борити ако се то деси? – наставља упорни
новинар.
- Које? – не предаје се још упорнија Ранка.
- Ако Влада РС усвоји Закон – сад одговара новинар.
- А како Ви знате да ће се то десити? – форхенд паралела
предсједничког синдикалног кабинета.
- Не знам, али вас питам како ћете реаговати ако се то деси? –
покушава, још једаред, новинар.
- Ја не могу да се бавим предвиђањима. О томе ћемо разговарати када
се то деси – каже Ранка.
- А како ћете се борити да то тога не дође? – убаци се с крила
други новинар.
- Свим расположивим средствима – нерасположено и нерасположиво сасијече Ранка.
- Којим? – пита опет новинар.
- Шта којим? – не предаје се Ранка.
И тако Ранка – увик у контру. Лакше је нападати. Али, како је
могуће да прво грло неликвидне масе раднике вазда изводи у протестне шетње када
су избори подалеко или када су нетом прошли? Нису ту чиста посла. Ко са Владом
РС тикве сади, о новчаник му се лупају. И ту се враћамо на стару причу о
Ранкиним примањима, која дотична госпоја крије као мачка говно. Недавно је о
разговору за „Глас“, половином јула, истакла да је њена плата, ако је буџет
испуњен, 2.016 марака. Новинар је питао за њене привилегије, али је у одговору
добио једино оно што није Ранкина привилегија – плату. А чланство у
Економско-социјалном савјету РС, које се, лијепо пише, финансира из буџета? А
чланство у УО Завода за запошљавање РС? То је, ваљда, ништа? Пуј-пике, па не
важи! У неколико наврата су новинари истицали да се мјесечна Ранкина примања
заустављају на цифри од 4.000 марака.
Сада ћемо мало да рачунамо, у свјетлу недавних Ранкиних изјава да
је дневница у РС једна један евро илити двије марке, мада о истој прилици не
рече одакле ти подаци. Али, дедер, нешто јој и морамо вјеровати. Сатница
радника којег штити Ранка Мишић је, дакле, двије марке. Сатнице Ранке Мишић,
коју радници воле колико поштена гузица пост, износи, на основу њене плате,
11,45 марака. Што је 5,7 пута више од радника. Ако прихватимо да се Ранкина
примања ипак заустављају на „четвртици“, онда је та сатница 22,7 КМ илити - 11
пута је већа од радничке.
Шта хоће ова госпођа? Вишак радничких права? Социјални мир?
Фиксирани минули рад? Ма, не, наравно да не! Ако је неспособном Богданићу стало
до пацијената, онда је и Ранки Синдикалки стало до радника. Ранки је, као и
свим доживотним предсједницима код нас, као и свим вјечним директорима који
напросто не желе да мисле да би неко боље радио посао од њих, стало само до
кожне гарнитуре, пространог стана, дневница, службених телефона, дебелих
репрезентација. Ко жели да се из великог предсједничког стана врати у
професорски ћумез? Коме је до тога да јефтине пароле о радничким правима
замијени предавањем о Дучићевом дванаестерцу и врстама независних реченица? Да
ли ико нормалан жели допуну ако може да има претплату?
И зато ће Ранка ускоро опет галамити. Далеко од избора, далеко од
смисла. Стаће поново пред уништене раднике, добро пазећи да их не буде сувише и
да се не отму контроли. Држаће песницу високо над разбарушеном борбеном гривом.
Киша ће можда цијелој сцени дати фантастичнији карактер. Фармерице ће бити уске.
Чизмице од гујине коже. Широки смеђи каиш са сребреном копчом. Али поново ће из мегафона стизати – ништа.
Радницима ће остати само мишићи.
Срећом не и мишић Ранке Мишић.
Он је давно атрофирао.
Appendix
