Piše: Slobodan Vasković
Od prijetnji nasiljem, Milorad Dodik je nakon propasti skupova na međuentitetskoj liniji, počeo sa cviljenjem koje je neprijatno slušati.
Propast njegove akcije “pokazivanja snage naroda koji je iza njega” bilo je očekivano za svakog ko realno sagledava situaciju u RS, sem, očito, za Dodika i njegove toksične savjetnike.
Demistifikacija “snažne podrške”, Dodika je ostavila samog, izbezumljenog, prestravljenog.
Malo tu mogu pomoći dežurni poltroni koji ga i dalje ubjeđuju da je nedodirljiv.
Narod je, 01.09.o.g., jasno rekao da je Dodik “prešao sve granice” i da niko neće da se tuče ili, ne daj Bože, gine za Dodikove manipulacije čiji je jedini cilj očuvanje i povećanje njegovog ličnog, od naroda, opljačkanog bogatstva.
Dodik se nadao masi naroda u Istočnom Sarajevu i Doboju, ali je doživio potpuni debakl. I ostao sam protiv SAD-a i Zapada.
Sada se plaši hapšenja, iako ga ubjeđuju da on ne može biti uhapšen.
Plaši se i potvrđivanja optužnice koje slijedi narednih dana, posebno zbog toga što će se morati pojaviti pred Sudom i izjasniti da li se osjeća krivim ili ne; Izjašnjenje mu je manja briga; Paranoje ga drmaju i opominju da bi mogao ostati, nakon izjašnjenja, iza brave da se izjasni i o nekim drugim nezakonitim radnjama.
Paranoje su opake, razarajuće; Najbolje to zna Dodik koji je dvije decenije sijao paranoje, a mnogima ih i materijalizovao.
Njegovo pozivanje na legalitet i zakonitost je tragično; Upravo on nije legalan niti je ikad išta radio po zakonu.
Oduvijek se postavljao iznad zakona, kao i svoje najbliže kleptokratsko okruženje.
Da je drugačije, velika većina pripadnika Režimske kaste poodavno bi bili iza rešetaka. Kao i sam Dodik.
“Prijetnje” Željke Cvijanović da je prvoseptembraski fijasko bio samo “generalna proba” tragično su svjedočanstvo njenog sluganstva i nemoći, ali i Dodikovog beznađa.
“Generalna proba” je pokazala da je Dodiku najpametnije i najmudrije da ne pokušava nikakve “predstave”, posebno ne “granične”.
Dodik je očajan: Ne postoji princip koji nije zgazio niti situacija u kojoj je održao riječ da bi za nju mogao da se uhvati; Čak je prodao i vazduh koji dišemo, poodavo sam pisao o tome.
A “vazduh”, bar jedan udah, mu je sad najpotrebniji. Anksioznost ga satra.
Samo da udahne, bar malo, i pokuša pronaći bilo kakav izlaz. Pa makar i gmižući. Ništa tom tipu nije mrsko učiniti za samo jedan udisaj vazduha koji bi mu stvorio makar mikro prostor za djelovanje.
Zasad ne vidim nigdje, pa ni na horizontu, priliku da “vazduh dobije”.
Dodik još nije do kraja završena politička priča, ali ide ka tome; Režim se raspada; Uskoro ćemo vidjeti i prve velike napukline. Pa razvaline.
Istina, ima Dodik još jednu mogućnost - da odmah ode. Pod uslovom da ima gdje. Ako nema, hmmmm.
Treba i dalje biti strpljiv. Strpljenje vlada, a ne Dodik.
