пише: Горан Дакић
Презира је достојна чињеница да
је већ мјесецима највећа опозиција кљакавој републичкосрпској власти - штуцована
брада бившег президента Народне скупштине.
Презира је још достојнија
чињеница да опозиција то зна, а опет ништа не чини. Јер не умије.
Добро, још достојнији презира је
факат да се умусио и екс-президент, па све обиграва око Палате - што пред
главним, што пред споредним улазом, лицемјерно избјегавајући новинаре, а
кукавички тражећи ситан ћар.
Зашто лицемјерно? Зато што би „тактички“
била права ријеч – када би ту нека тактика постојала. Овако не преостаје ништа
друго него да на брзину обријемо зицераша који не би шилом анестезираног вола у
пркно погодио.
Но, вратимо се опозицији. Којој
опозицији? Да, у томе је проблем.
Неко рече недавно: права је
штета што Додик није предсједник СДС-а; шта би он урадио овој власти! Можда то
и није лош приједлог. Босић увијек може да му буде савјетник. За „како не
треба“. Јер, он је у томе ненадмашан. Пажљиво бирајући оквире наочара, Босић је
у потоњих тридесет дана једва одржао двије конференције за новинаре у Бањој
Луци – једну на којој је саопштио да га је Додик тужио, другу сат времена након
што је завршило припремно рочиште по нареченој тужби.
Принцез на зрну грашка. Пластични Кен који се панично плаши
да не изгуби Барбику. Манекен. Који воли да позира. Циници би рекли да ништа
друго и не зна.
И циници би били у праву. Јер,
Младен Босић не ради ништа.
Тачније – ништа корисно. Осим за
себе. Плата, дневнице, путни трошкови, накнаде за одвојени живот. Само што тај
посљедњи бонус треба преименовати у „накнаду за одвојени живот од Републике
Српске“. Јер, ако Босић из своје централе нема шта друго да каже осим да грко
уздахне на својом политичком судбином (с правом) и закука над неправедном тужбом
– јасно је колико њега интересује бољи од два ентитета. Његово шетање по
манекенској писти бањалучког Основног суда била је прилика да Босић још једном потврди
себе као недјелајуће политичко биће, као импотентног homo politicusa. Да га Додик није тужио, питање је да ли би Босић
ишта под капом небеском и учинио.
Ваљда је и Додику досадно.
Босић је Српску оставио Станићу
и Говедарици, углавном. Једном да траљаво уздише над пољопривредом и српским
језиком, другом да указује на повреде Пословника о раду Народне скупштине РС и
тешке финансијске преломе крхког електричног тијела у Гацку. Добро, они
покушавају, пуцају, понекад и погађају, али Босић? Шта он ради?
Он углавном констатује. Да је
потребан механизам координације. Да у Српској постоје афере које су државни
буџет оштетиле за стотине милиона марака. Да власт ради против грађана. Што је
једнако тврдњи да је Црњански велики српски писац! Вели још Босић да мора да се
брани, да мора да доказује, јер Додик тражи велику новчану накнаду за душевну
бол. А Додик к'о Додик – уфрштуљио на десет тисућа марака. Много је, Младене,
много.
Ако је за тебе, који примаш бога
оца, бога сина и бога духа светога пара, како је тек осталима којима је десет
дека паризера једина религија у животу?
Други Младен, који је притом још
и Иванић, слави. Примљен је у Академију узалудних политичких покушаја. Ствари
са доктором економије и шегртом политике стоје овако: лопта је била на пеналу.
На голу није било никога. Зблажене судије су лопту примакле још метар-два ближе
„вратима“.
Да Ђомла не промаши.
Да се не брука. Да не оцрни, што
би рекао Његош, образ пред свијетом. Опуцај, Младене, опуцај! Погоди стативу,
пречку, пребаци стоидва метра преко гола, али опуцај, рођени! Али, не би Младен
био Иванић када би то умио и смио.
Умјесто да смијени Топаловића
овдашњег здравства и тиме опали месарску плеску вожду са бакиначке петље,
Младен се овај Иванић уплашио. (Има народ и бољи израз за то, али да не лајемо
сувише.) И умјесто да пошаље катил-ферман у Београд, Иванић је дозволио да га
Ранко понизи и то мајсторски. Ни непун дан прије него што је Шкрбић наводно
требао бити опозван са мјеста амбасадора БиХ у Србији, исти је поднио неопозиву
оставку, образлажући тај свој „морални“ чин стаменим неслагањем са спољном
политиком коју БиХ води. Спољном политиком коју, другим ријечима, води Иванић.
Било би поштено да Иванић одмах
узме „бијели хљеб“ (и црни флор) и да нас поштеди својих бравурозних,
соломонских политичких подвига. Не треба, наравно, заборавити да је све то можда
договорено, јер када је у игри Младен Deal Иванић – све је могуће. Ако је тако, а готово да је
тешко повјеровати да је било другачије, Иванић је докторирао на још једном занату.
Оном најстаријем, дабоме.
Да ли је неко видио Огњена
Тадића? Ико? Игдје? Нико? А као да је јуче било када је баји рекао да је баја. Када
је подвикнуо: Доста је било! Када емисију нису водили ни Додик, ни Шкоро, него
он.
Шта би са том липицанерском
дрчношћу и дрскошћу, која је из седла збацила, бар на тренутак, и самог мештра
свих
провокатора? Тадић је, чини се, учинио недопустиво:
помислио је да изгубљена битка, ако је уопште изгубљена, значи и изгубљени рат.
Па се повукао. Сузу пустио. У самоћи. Али, што се хоће Тадићу повлачење? Шта
мисли тиме да добије? Да ли он заиста очекује да ће му неко вјеровати ако се
своје политичке улоге сјети непар мјесеци прије наредних избора? Шио ми га
Ђура.
Прије неколико дана питао сам
Ненада Стевандића шта би он мислио о опозицији која није кадра да сруши власт
десет година. Он је рекао како то и није посао опозиције. И да грађани не могу
кривити опозицију због тога што су Додик&Co. и даље на власти.
Ето политичке и ето опозиционе
памети! А кога грађани треба да криве? Потомке древних Карађорђевића? Високог
представника? Пад цијене риже у Кини? Пожаре у Аустралији? На истој или
наредној конференцији Станић се Миладин понудио да свакоме ко има идеју, дабоме
оригиналну, јербо се то једино пика, понуди посао у својој пекари или пекарама,
не сјећам се да ли је капитал био у плуралу или не. Рекох: А може ли посланичка
плата за исти услов? Горко се насмијао.
Да, тако је то. Прије неколико
мјесеци је уважени народни посланик Бранислав Бореновић објелоданио списак свих
предузећа која су добила послове чишћења канала, насипа, јаркова и мостова
након прошлогодишњих поплава. Бореновић је списак само дотурио новинарима,
констатујући да ту има неправилности, али ријечју није хтио да помене, на
примјер, да се на том списку налази и „МГ Минд“ – а сви, сем Бореновића, знају
ко је „МГ Минд“ – и да је ова Тегелтијина експозитура за прање пара од Владе РС
добила послове вриједне 11 милиона марака.
Зашто то Бореновић није рекао?
Чега се боји? Зна он добро да већина новинара, пардон – медијских кућа, неће о
томе, па ипак ништа није рекао, упркос посланичкој 00 дозволи. Исто је учинио и
Говедарица прије десетак дана. Подијелио човјек материјале новинарима о
пословању РиТе Гацко и опрао руке.
Један виче: Бобина, други виче:
Ма, брегаста, кад ти кажем, а ниједан неће да види да је рикнуло ауто. Као што
је рикнуо Радојичић.
Чавић рачуна. Прецизно, до седме
децимале. Чак га и Жељка хвали да је конструктиван. И Тегелтија промрмља нешто.
И обоје су у праву: Чавић се не курва. Удара по Милету – и једном и другом,
опомиње се и трећег који се презива Станковић, цифрама подсјећа на све афере,
захтијева оставке и смјене. Али, Чавићев проблем је страначке природе: осим
њега – у НДП-у готово никога нема ко умије бар осми дио толико.
У оваквом поретку опозиционих
ствари други Чавићев проблем је што све прихвата сувише озбиљно и што нема
толико копаља колико је вјетрењача око њега. А и дорат на којем јаше и није
дорат, него нетимарена рага. Племе Чавино сном мртвијем спава. Али је стога
будан, иако није Чавин, мада у скупштини сједи иза њега, радикалски харлекин
који је поклонио фискалне касе Митровићу и Стеванчевићу.
Подвуцимо: опозиција је у
предизборном циклусу, као и увијек, даривала народ врећама јалових обећања. По
пекићевском наравоученију – свакоме ко се бори за власт најважнији циљ је да по
сваку цијену власт освоји, а потом да је, када се на власти нађе, по сваку
цијену и одржи. Колика год цијена била – плаћена је из нашег џепа. А мени је
одвратно тужна и још одвратније трагична чињеница што морам да плаћам оквире
Босићевих наочара.
Наслов је, наравно, Чучков.
