Utvrđene su i obaveze preduzeća po osnovu poreza i doprinosa u iznosu od 133 miliona KM, koje se reprogramiraju beskamatno na rok od devet godina, uz grejs period od četiri godine i rokom otplate od 60 jednakih mjesečnih rata nakon isteka grejs perioda. Poreske obaveze preko 133 miliona KM se otpisuju. Ove poreske obaveze preduzeća tokom 2014. godine su bile „na ledu“ kada je tadašnji premijer Srpske Milorad Dodik od Rusije pokušavao da dobije dva kredita - mali i veliki. Mali kredit trebao je da iznosi 76 miliona evra, a veliki između 500 i 700 miliona evra. Do danas se ne zna da li su te obaveze zaista otpisane ili ne, ali se zna da Srpska nije dobila nijedan kredit - ni mali, ni veliki
piše: Goran Dakić (eho.ba)
Izmjenama Zakona o privatizaciji državnog kapitala u preduzećima („Službeni glasnik RS“, br. 51/06) uvodi se nova metoda privatizacije - neposredni odabir kupca. Zakon je propisao da se ovim načinom mogu privatizovati samo strateška preduzeća, a grupa preduzeća iz sastava naftne industrije RS to jeste bila.
Nakon usvajanja izmijenjenog Zakona o privatizaciji državnog kapitala u avgustu 2006. godine Vlada RS potpisuje protokol o prodaji naftne industrije RS sa ruskom kompanijom „NeftGazinKor“ o kojem se pozitivno izjasnila i Narodna skupština Republike Srpske.
Ugovor o prodaji naftne industrije RS je parafiran u Moskvi 23. januara 2007. godine, a potpisan je 2. februara 2007. godine u Banjoj Luci. Ugovor o privatizaciji Naftne industrije RS nije nikada javno objavljen i do danas se ne zna šta on sve tačno sadrži.
Ugovorom je definisan državni kapital u Rafineriji nafte u Brodu, Rafineriji ulja u Modriča i banjalučkom „Petrolu“. Ove tri kompanije, a samim tim i naftna industrija Srpske, prodate su ruskom kupcu za 121,1 miliona evra.
Rusi su se ugovorom obavezali da će obezbijediti uspostavu proizvodnje u Rafineriji nafte do kapaciteta od 4,2 miliona tona prerađene sirove nafte godišnje, odnosno 130.000 tona prerađenih ulja i maziva u Rafineriji ulja u Modriči. Obavezala su se srpska „istočna braća“ da će uložiti 979 miliona evra u obnovu i dalje investicije u kupljenim preduzećima i da će za komercijalne dugove dvije rafinerije uplatiti 72,55 miliona evra.
Narodna skupština je 28. februara 2007. godine usvojila Zakon o uslovima prodaje akcija preduzeća iz oblasti naftne industrije Republike Srpske. Pojedini ekonomisti, poput Siniše Božića, pitali su kako je moguće da se prvo potpiše ugovor o privatizaciji, a da se nakon toga donosi zakon koji definiše uslove prodaje privatizovanog preduzeća.
Navedeni Zakon propisao je da su predmet prodaje akcije preduzeća Rafinerija nafte, Rafinerija ulja i „Petrola“ koje su u vlasništvu Republike Srpske. Zakon je nametnuo prodaju akcija ovih preduzeća u vlasništvu Fonda restitucije i Fonda PIO pod istim uslovima.
- Zakon je odredio da kupac akcija naftne industrije RS neće imati obavezu da ide u preuzimanje. To je, iz ugla investitora i malih akcionara, katastrofalan propust Republike Srpske - pisao je tada Božić.
Usvojeni Zakon je propisao da će obaveze preduzeća prema povjeriocima, osim obaveza po osnovu poreza i doprinosa, izmiriti Vlada RS, u iznosu koji za tu namjenu obezbjeđuje kupac, u skladu sa Ugovorom o prodaji akcija. Ako ta sredstva nisu dovoljna za izmirenje obaveza preduzeća, i preostali iznos obaveza će izmiriti Vlada.
- Ovo je potpuno nejasna zakonska odredba. Kako ugovor o privatizaciji nije javno objavljen, ne zna se šta je trebao kupac državnog kapitala da plati niti da li je imao novca za to, odnosno koliki je tačno iznos za obaveze rafinerije platila Vlada RS - pisao je tada Božić.
Utvrđene su i obaveze preduzeća po osnovu poreza i doprinosa u iznosu od 133 miliona KM, koje se reprogramiraju beskamatno na rok od devet godina, uz grejs period od četiri godine i rokom otplate od 60 jednakih mjesečnih rata nakon isteka grejs perioda. Poreske obaveze preko 133 miliona KM se otpisuju.
Ove poreske obaveze preduzeća tokom 2014. godine su bile „na ledu“ kada je tadašnji premijer Srpske Milorad Dodik od Rusije pokušavao da dobije dva kredita - mali i veliki. Mali kredit trebao je da iznosi 76 miliona evra, a veliki između 500 i 700 miliona evra. Do danas se ne zna da li su te obaveze zaista otpisane ili ne, ali se zna da Srpska nije dobila nijedan kredit - ni mali, ni veliki.
Hipoteke Poreske uprave nad nekretninama preduzeća se brišu, a propisana je obavezu urednog izmirenja tekućih poreskih obaveza i obaveza po reprogramu. Ukoliko preduzeće ne plaća ove obaveze, raskida se sporazum o reprogramu i kompletan poreski dug dospijeva na naplatu odjednom.
- Definisane su i obaveza Vlade da putem restrukturiranja isplati obaveze preduzeća. Ako je već definisano kupoprodajnim ugovorom da će kupac državnog kapitala da plati 72,55 miliona evra obaveza, zašto se u zakonu definiše da će Vlada da isplati preostale obaveze i koje - isticao je Božić.
U julu mjesecu 2007. godine donesene su Izmjene i dopune Zakona o uslovima prodaje akcija preduzeća iz oblasti naftne industrije RS („Službeni glasnik RS“, br. 68/07) kojim se mijenjaju pojedine odredbe početnog Zakona.
Izmjenama i dopunama definiše se da će obaveze po osnovu neto zarada, kao potraživanja radnika, od 1. oktobra 2006. godine pa do dana prenosa vlasništva nad akcijama isplatiti Vlada RS umjesto kupac državnog kapitala. Doprinosi za neto plate se neće reprogramirati, već će ih preduzeće jednokratno izmiriti. Izmijenjen je i član 5, tako da se više nije znalo koji je iznos poreskog duga Rafinerije nafte u Brodu.
Vlada RS uplatila je iz budžeta i sa privatizacionog escrow računa (na kojem su se nalazila sredstva od prodaje Telekoma Srpske ) 14 miliona maraka za zaostale plate radnicima rafinerije. „Vitolu“ je plaćeno 27 miliona dolara, a veliki dio kolača dobile su i ostale kompanije. Sve je „zavedeno“ u „Službenom glasniku Republike Srpske“, broj 65/07.
Vlada Srpske je ukupno platila za obaveze Rafinerije nafte 219 miliona maraka. Za obaveze povjeriocima izdvojeno je 158 miliona KM, za neto plate radnicima 14 miliona KM, a za ostale obaveze 47 miliona KM.
Sredinom 2008. godine potpisan je aneks privatizacionog ugovora. Vladi Srpske nametnuta je obaveza plaćanja još 30 miliona KM, čime se cifra koju je Republika Srpska isplatila na ime obaveza rafinerije penje na 249 miliona KM. Podsjećamo da je Republika Srpska naftnu industriju prodala za 235 miliona maraka!
Analize nema ko da čita
Transparency International objavio je krajem 2007. godine analizu privatizacije Rafinerije smatrajući da je to „netransparentan i opasan posao“. TI BiH je imao uvid u originalnu ugovornu dokumentaciju sa osnovu koje je 28. novembra 2007. godine uputio Vladi RS dopis sa nizom nejasnoća koje su uočene u osnovnom tekstu Ugovora.
- Tim stručnjaka je nakon pregleda osnovnog dijela Ugovora identifikovao 44 sporne tačke, od kojih bi neke mogle imati nesagledive posljedice po budžet, Rafineriju nafte i sve zaposlene, te po razvoj RS, BiH ali i šireg regiona - stoji i danas u analizi koju je TI BiH uradio prije 12 godina.
Ugovor nosi oznaku „Strogo povjerljivo“, a Zakon o zaštiti ličnih podataka koji jedini daje mogućnost uvođenja tajne štiti samo tajne podatke koji se odnose na građane, a ne i na poslovne transkacije.
- Jasno je da neko preduzeće može svoje podatke ili poslove proglasiti ekonomskom tajnom, ali nije jasno po kojim kriterijumima to može učiniti Vlada, tim prije što koristi budžetska i vanbudžetska sredstva za pokrivanje troškova u realizaciji Ugovora - piše u ovoj analizi.
Prema zaključku Konkurencijskog savjeta BiH o Rafineriji nafte, vidljiva je struktura kompanije „Njeftkazinkor“. Prema tom dokumentu otvoreno dioničarsko društvo „Zarubežnjeft“ (koje je u stoodstotnom vlasništvu Ruske Federacije) vlasnik je 40 odsto kapitala „Njeftkazinkora“, dok ostalih 60 odsto vlasništva pripada trojici fizičkih lica (po 20 odsto). Nikada nije saopšteno ko su vlasnici tri društva sa ograničenom odgovornošću.
- U nizu veoma maglovitih dijelova ugovora koje razrađuju obaveze Vlade i isplate dugovanja po različitim obavezama, prodavcu se osporava mogućnosti da naplati svoja odložena potraživanja prema trećim preduzećima ako za to ne dobije saglasnost kupca. Kupac, naravno, nema interesa da za to daje saglasnost, pa samim tim nema ni interesa da na bilo koji način vraća te dugove. To znači da je 133 miliona KM zauvijek izgubljeno po budžet - navodi se u analizi TI BiH.
Članom šest ugovora kupac i prodavac su se sporazumjeli da će zajednički odobriti sredstva za izgranju pruge Brod - Modriča, ali nikada nije saopšteno iz kojih izvora će Vlada obezbjediti ta sredstva.
- Prodavac se dalje obavezuje kupcu da će obezbijediti „najpovoljniji režim, uključujući dobijanje beneficija po pitanju poreza“, što je direktno narušavanje konkurentnosti tržišta i ravnopravnosti svih učesnika. Naravno, domaći poreski obveznici nisu u mogućnosti kod Vlade da obezbijede niže kamatne stope ili otpise poreza, ali privredni giganti iz Rusije jesu - ističu u TI BiH.
Vlada Srpske se obavezala i na neke buduće obaveze za koje nije jasno da li ih uopšte može ispuniti. Naime, Vlada je garantovala Rusima da će mu omogućiti kupovinu zemljišta u luci Ploče za izgradnju terminala za derivate nafte. Luka se nalazi u Republici Hrvatskoj i van je bilo kakve jurisdikcije države BiH.
- Ako se radi o potraživanjima BiH po osnovu ranijih investicija u luci Ploče, ostaje nejasno kako Vlada RS može ispuniti ovu obavezu. I drugo, Vlada se obavezala da će po posebnom ugovoru omogućiti kupovinu akcija naftovoda od luke Omišalj do rafinerije i cjevovoda za derivate do luke Opatovac u Srbiji, odnosno akcija kao i pravo prečeg provođenja geoloških istraživanja i vađenja nafte na teritoriji Srpske. Vlada je priznala i pravo na akcije Jadranskog naftovoda novom vlasniku, u slučaju da se tako sukcesijom odluči. Mimo Zakona o koncesijama dodjeljuje pravo na geološka istraživanja i eksploataciju nafte direktnim davanjem koncesije. Ovim članom se Rusima otvaraju sva vrata da bude totalni monopolista na tržištu naftih derivata, barem u Srpskoj, jer će Vlada RS, u cilju eliminisanja konkurencije, moći primorati sve budžetske potrođače da derivate kupuju od rafinerije - naveo je tim stručnjaka u analizi privatizacije.
Interesantna klauzula ugovora davala je mogućnost da Vlada RS nadoknadi Rusima gubitke ukoliko se ova privatizacija proglasi pravno spornom ili ako se poništi. Jasno je da u takvom „odnosu snaga“ Rusi nisu imali nikakav rizik. Pored toga, ugovor tretira akcije rafinerije kao državni kapital Vlade Republike Srpske, a ne kao vlasništvo RS i njenih građana. (nastaviće se)
