piše: Slobodan Vasković
Odlučan sam bio da napišem jedan
sasvim pozitivan tekst. Bar u nedelju. Cijelu subotu sam se pripremao za taj
čin; Proveo sam je van BiH, posebno van RS.
Tako nisam mogao sresti ni Željku, a
ni onog gmaza Miljkana, zbog kojeg razmišljam da nabavim gas masku.
Obezbjeđujem dovoljnu količinu volje
za plust tekst izbjegavajući pomenute stuhe i u nedelju, tako što ne izlazim na
ulicu u ranim jutarnjim časovima. Kad se oni smucaju: ona oko Parka, Endemski Papak
oko Uprave.
Prespavam moguće susrete, skoknem do
UBKC-a da vidim kako napreduju radovi. Ne napreduju, kratko to objavim, tek da Sebi,
Starom Dobrom Patološkom Tipu, dam oduška, pa onda u Pozitivu.
Odlučim da prvo odvezem auto na pranje, da je sve oko mene
čisto. Pa onda čist tekst.
Skoknem do praonice, pa do kafanice, pa nakon pola sata opet
do praonice. Kad kraj mog auta stoji Sredoje Nović. Uspravan kao bakalar.
Nije mi valjda Sredoje oprao auto, zapitah se, ali odmah
odbacih tu misao.
Nije Režim došao još do toga da otima poslove i radnicima u
autopraonicama.
Tradicionalno se ne pozdravim sa Sredojem, jedino se blago
naježim.
Kad god vidim Sredoja, vizueliziram čupanje noktiju. Svojih.
To i nije tako strašno kao kad, na primjer, sretnem Špirića. Tada
mi koža počne otpadati.
Palim auto, rikverc, prvadrugatreća, Sredoje nestaje iz
retrovizora. Nokti ostaju na prstima.
Ne izlazim iz auta, da ne bih još koga sreo. Obećao sam sebi
da mogu jedan dan i bez kritike Režima. Čisto da ta Banda vidi kako im je bez
mene bezveze.
Čekam Ljilju, zovem Marinka, spremam se za izvore Plive.
Marinko je telefonski turistički vodič, Šipovo i okolinu ima na dlanu.
U izvorima Plive je inspiracija za Pozitivu, put vodi kroz
Tijenso, gdje je baš tijesno, pa preko Mrkonjića. E preko Mrkonjića prelazimo
na vrhovima guma, da nas Klan ne ugleda. I ne pokvari dan.
Stižemo u Šipovo, temepratura 24, ne čudi me što se NDP-ovci
tu još mogu naći samo u iskopinama. Oni što su reevoluirali prešli su kod
Kovača.
Dobro sad, NDP je ostao bez baze, neću i ja bez izleta. A na
Plivskim izvorima prekrasan ambijent, apartmani koje je napravio dr Talić,
zaista sjajno izgledaju.
Banalno rečeno, praznik za oči. Ovdje je banalizaciji kraj, bar
se nadam, žurim na izvore, da vidim da i njih Režim nije ukrao.
Nije kozja staza za starog jarca, pa ni ona do izvora
za mene, ali šta da radim: Nakon što sam pobijedio Režim i spakovao ih za
deponiju (u toku je tender za prevoznika koji će to smeće odvući), obilazim
okolo, sav pozitivan, da utvrdim šta je ostalo.
Bogami
izvore nisu maznuli, vraćam se zadovoljan; Reklamna tabla za prepeličija jaja i
ostale gurmanluke.
Da
vidimo da nisu odnijeli treći izvor?
Ma
nisu, hajmo na kafu.
Terasa
restorana prepuna, nekakav stranac zabacuje li zabacuje udicu. U prazno. Bolje
ide riba iz kuhinje.
Četiri
sredovječne žene prebiraju po meniju:
Ima
riba. Ima miješano.
Čula
sam da je divna riba.
I
ja sam.
Donijećeš
nam dva miješana i četiri pive.
Možda
je tek napustila NDP, pomislim, vjerujući u Ljiljinu čvrstinu i sopstvenu
brzinu.
Odlazimo
(još malo banalno) puni utisaka, na Janjska ostrva.
Na Janjskim otocima nas dočekuju
sa pjesmom: “Kuda idu ljudi kao ja”, 50 praznih, 50 se 'ladi. Unutrašnja struktura mi čezne za Sinanom Sakićem i paketom žileta, ali odavno sam izvan toga.
Ljudi kao ja obiđoše otoke,
slikaše se iza drveta, ukvasiše patike, pa put Balkane.
Pita od heljde, kiselo
mlijeko.
Iznad Mrkonjića ponovo na
vrhovima guma, tu poče i da kiši, masa ide putem, kupanje je gotovo.
Mislim na Dušku Tegeltiju,
kad me strefi ona narodna:
Putem prema Piti od Heljde,
u pješačkoj zoni kraj Balkane, ide Boni.
Pogledom
me presječe k’o mačem.
Nakon
što je nju presjeklo po stomaku.
Na
ovom mjestu citiraću Dodika: Prođoh pored nje kao pored kioska.
Pažljivo
gledajući ima li gdje Klajda. Klajd se nije sunčao, a Boni je prisjelo. Džaba
koperton.
Pita od heljde vrhunska, kiselo mlijeko domaće, usluga
odlična.
Kiša nas obiđe.
Pred nama je Manjača. Onako gola, prelijepa.
Na Nesu sevdah: Kerber, Riblja Čorba, Bajaga izvrsno
recituje, Dino Merlin. Pjevamo. Recitujemo. Pjevamo. Vozimo. Uživamo u Manjači.
Ide reklama: Ništa bez Matijevića.
Griješi, obraćam se osobi do sebe: Ništa bez Vaskovića.
Obožavam je kad se smije. U stvari, obožavam je skroz!
Šteta što je kraj nedelje. Sutra u poslednji korak do Slobode.
A to nije lak posao.
