Profesor doktor Zoran Radovanović, predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva i član Akademije medicinskih nauka SLD, u svojoj knjizi "Istina o raku -- učestalost, uzroci, sprečavanje", tvrdi da u Srbiji nema epidemije raka i da bombardovanje Srbije osiromašenim uranijumom nije ni glavni, ni sporedni uzročnik oboljevanja od malignih bolesti. On upozorava da širenje priče o tome kako je bombardovanje municijom sa osiromašenim uranijumom glavni krivac što ljudi na ovim prostorima oboljevaju od raka zdravstveno - prosvetni zločin, jer se ljudi drže u zabludi, čak se svesno teraju da vjeruju u nešto što je besmislica.
„Onda ljudi rezonuju – evo NATO mi je već stavio krst na čelo, umreću od raka, pa sad pušio, ne pušio, jeo ovako ili onako, meni spasa nema. Dakle, pasivizuju se ljudi, ne preduzimaju mere, koje su veoma značajne za sprečavanje raka“, ističe profesor Radovanović.
Profesore Radovanoviću, i u BiH, odnosno u Republici Srpskoj, mnogi tvrde da je porast oboljevanja od karcinoma zapravo prouzrokovan osiromašenim uranijumom, korištenim tokom NATO bombardovanja?
Ja ne mogu kompententno da govorim o Bosni i Hercegovini, ali što se tiče Srbije izmišljotina je da postoji epidemija raka. Srbija se po obolevanju od raka nalazi, kako koje godine, negde blizu sredine liste evropskih zemalja poređanih po učestalosti.
Dakle, u pogledu obolevanja, mi se od drugih ne razlikujemo. Tokom poslednjih dvadeset godina postoji nešto veća učestalost obolevanja, ali zbog toga što je rak bolest starih osoba. Naravno, obole i deca, ali u ukupnom obolevanju, u uzrastu od nula do 18 godina, u Srbiji učestvuje samo 0,8 posto, a Americi jedan posto, u drugim zemljama otprilike tu negde, ali ne prelazi jedan posto. Dakle, to je bolest starih ljudi, a u Srbiji je sve više starih.
Kada se isključi uticaj uzrasta, a jedino tako se rade međunarodna poređenja, kao da je struktura uzrasta svugde ista, onda praktično nema porasta obolevanja od raka, on je oko 0,3 do 0,5 posto. Takav trend odlikuje i druge zemlje na sličnom stepenu razvoja.
Ono po čemu se mi razlikujemo od mnogih drugih zemalja je umiranje. Ako i imate neupadljivo obolevanje od raka, a izrazito povišeno umiranje, to znači samo dve stvari: da se ljudi kasno javljaju lekaru i drugo, da nega nije podjednako dobra kao u razvijenoj Evropi, odnosno bogatim zemljama.
To su jedina dva objašnjenja i kod nas su, jasno je, oba u igri. Dakle, to je pitanje zdravstvene prosvećenosti, to je socio-kulturološki problem, ljudi rak doživljavaju kao sramotu i nešto toliko strašno da odagnaju od sebe samu pomisao na tu bolest. Uz to, ne možemo svuda da se pohvalimo dostupnošću lekara i pouzdanom dijagnostikom.
U svetu se rak leči. Problem je što kod nas nas malo više od trećine osoba kojima se dijagnostikuje rak doživi pet godina, a u najrazvijenijim zemljama dve trećine dočeka petogodišnji rođendan po postvaljanju dijagnoze.
Rak nije smrtna presuda. Recimo, u Americi, Luksemburgu, Skandinaviji preko 60 posto je onih koji su posle pet godina dijagnostikovanja raka živi, živahni, čili, tako da je rak u visokom procentu hronična bolest. On čak može da se izleči. Problem je, dakle, ne obolevanje, već umiranje.
Što se tiče obolevanja od raka, u velikoj meri se zna koji su uzroci. U pet do deset posto slučajeva reč je o nasleđu, genetskim činiocima, to je onaj primer Anđeline Džoli, sa genetskom sklonošću da oboli od raka dojke, koja je išla na 80 posto. Od pet žena kao ona, četiri će, izvesno je, dobiti rak dojke. Suočena sa tom statistikom, ona je rešila da joj se hirurški odstrani dojka, jer ako nema dojke nema ni raka dojke i onda je mirna.
Teže je odrediti, ali negde od 25 do 30 posto obolevanja od raka je posledica spontane mutacije. Ćeije se stalno dele i pri deobi dođe do greške i tu se otvori prostor za dalje nekontrolisano množenje takvih ćelija. Oko 60-65 posto, odnosno dve trećine malignih tumora je posledica navika i načina života. U okviru toga, za 30 posto je odgovorno pušenje, to je najznačajniji pojedinačni uzrok raka, odgovoran za čak 17 vrsta malignih tumora. Pušenje je, štaviše, najznačajniji uzrok prevremenog umiranja, jer dovodi do niza drugih poremećaja zdravlja, pre svega bolesti srca i krvnih sudova. Više pušača umre od infarka i šloga, nego što ih zbog pušenja umre od raka pluća.
Dalje, u okviru sprečivih (predupredivih) uzroka raka slede navike u ishrani sa 20 posto, pa infekcije – u svetskim razmerama oko 17 posto, u razvijenim zemljama manje, oko sedam posto. U Africi i jugoistočnoj Aziji preko 20 posto svih malignih tumora izazvano je živim uzročnicima - virusima, bakterijama i parazitima. Virusi hepatitisa B i C udruženi su sa pojavom raka jetre.…
Kod nas je značajan i HPV, virus humanogi papiloma, koji dovodi ne samo do raka grlića materice, već i do raka anusa, do raka organa usne duplje, krajnika, srednjeg dela ždrela, što je rezultat seksualne prakse.
Rak želuca uzrokuje helikobakterija, a na Dalekom istoku veliki značaj u izazivanju malignih obolenja imaju i paraziti.
U toj skali, zračenje učestvuje sa dva do tri posto, a u okviru toga dve trećine je posledica izlaganja sunčevim zracima i “kvarcovanju”, koji izazivaju rak kože, uključujući posebno opasni maligni melanom.
Dalje dolazi medicinsko zračenje, koje povećava rizik. Dodao bih i radon, isparenja iz zemljišta. U nekim zemljama vi ne možete da prodate kuću dok ne donesete potvrdu da u podrumu nivo radona, isparljivog gasa, ne prelazi dozvoljene granice. Ako prelazi, onda morate da betonirate ili na drugi način popunite šupljine u zemljištu i stenju.
Sve ovo ostalo o čemu se govori, pre svega uranijum, detaljno je ispitivano tokom mnogo godina i pokazalo se da rudari u rudnicima uranijuma nemaju povišen rizik obolevanja od raka. Odnosno, ako obolevaju, to je u vezi sa radonom, a ne u vezi sa uranijumom. Dalje, postoje prirodni eksperimenti.
Tokom Prvog zalivskog rata 1991. godine, samo je na Kuvajt je bačeno neuporedivo više osiromašenog uranijuma nego na području Balkana, 300 hiljada tona. Bio sam u ekipi Ujedinjenih nacija koja je to objektivno ispitivala.
Nismo mogli da nađemo da postoji veza između uranijuma i obolevanja od raka, a tamo su bombe padale blizu visoko gusto naseljenih mesta.
U Drugom zalivskom ratu, 2003. godine, enormne količine osiromašenog uranijuma pale su na južni Irak. Tu je, kao i 12 godina ranije, u prethodnom ratu, postojala tzv. prijateljska vatra. Amerikanci su gađali Iračane, a dešavalo se da pogode svoje jedinice. Oni su imali najmanje tri tuceta svojih vojnika koji su dobili geler, deo metala, čistog osiromašenog uranijuma ili u lobanju ili u kičmeni stub, na mestima gde je delikatno i opasno intervenisati hirurški. Taj geler je ostao i posle više od četvrt veka oni nisu imali zdravstvene probleme.
Druga situacija je kad se udišu pare, isparenja, odnosno aerosol, u trenutku kada uranijumsko zrno pogodi čvrstu podlogu, na primer, tenk. Dođe do paljenja i onda se udiše taj aerosol u kome je osiromašeni uranijum. Ako je čovek na razdaljini 50 do sto metara od eksplozije, može da ima neke poremećaje, ali nije dokazano da je pod povećanim rizikom da dobije rak.
Postoje, dakle, samo dve situacije koje mogu da se razmatraju kada je u pitanju osiromašeni uranijum: geler u telu i udisanje u samom trenutku eksplozije. Vi možete da ga držite u džepu, čak danima. On je toksičan kao svaki teški metal, ali manje od olova, kadmijuma ili žive.
Naravno da osiromašeni uranijum nije zdrav, čim je teški metal on je toksičan, ali nije kancerogen. To je jedna ogromna razlika.
Postoji Međunarodna agencija za izučavanje raka u Lionu i ceo svet se drži kriterijuma i istraživanja koja se tamo sumiraju. Postoji preko 500 takozvanih kancerogenih supstanci, odnosno elemenata i jedinjenja koja dovode do raka. Oni se dele u sigurne, verovatne i moguće. Uranijum nije u toj kategoriji, uranijum je u četvrtoj kategoriji - materija za koje nema dokaza da dovode do raka.
Ako to nije pokazano u delovima sveta, gde je izloženost uranijumu bila neuporedivo veća nego kod nas, onda je apsurdno da mi govorimo o tome i jedino moguće objašnjenje je da se ceo svet zaverio da laže Srbe i to se zaverili pre nekoliko decenija, jer su još 1991. znali da će da nas bombarduju. To je toliko ludo i sumanuto, da o tome ne vredi ozbiljno razgovarati.
Postoji jedan prirodni eksperiment. Boing 747 sadrži u svojim krilima između 500 i 1500 kilograma uranijuma, a njegov kargo model oko pola tone uranijuma. Jedan kargo boing se 1992. godine srušio na predgrađe u Amsterdamu. On je sadržavao blizu 400 kilograma osiromašenog uranijuma i 150 kilograma je isparilo. Avion je udario u dve jedanestospratnice i napravio krater u obliku latiničnog slova V.
Razneo je spratove gde je pogodio. Ta količina osiromašenog uranijuma, koja je dospela u vazduh, veća je od količine koja je na taj način zagadila životnu sredinu na četiri lokacije koje su gađane u centralnoj Srbiji. Holandske zdravstvene vlasti, a to je najbolja zdravstvena služba u Evropi, konstatovale su da za preživele stanare ne postoji nikakva opasnost od osiromašenog uranijuma.
Mi spekulišemo ovde u Beogradu da zbog količine koja je pogodila centralnu Srbiju u uranijumom jedino gađanom rubnom području prema KiM, a koja je još manja od te u avionu, mislim na količinu koja se pretvorila u aerosol, da ćemo svi umreti ili smo već umrli od raka.
To je toliko smešno.
Najviše osiromašenog uranijuma je palo na teritoriju Metohije i kad uzmete mapu, izmerite i pogledate, postoje četiri glavna grada koja su bliža tom epicentru nego Beograd. To su Sofija, Skoplje, Podgorica i Sarajevo. I tamo niko ne strahuje od osiromašenog uranijuma, a ovde su svi prepadnuti da im je uranijum došao glave. Zašto se to meni ne dopada? Čovek ima pravo da veruje u svoje zablude, ali to tera ljude u fatalizam i to je ono što meni lično najviše smeta.
Onda ljudi rezonuju – evo NATO mi je već stavio krst na čelo, umreću od raka, pa sad pušio, ne pušio, jeo ovako ili onako, meni spasa nema. Dakle, pasivizuju se ljudi, ne preduzimaju mere, koje su veoma značajne za sprečavanje raka. To je ono što je zdravstveno - prosvetni zločin: držati ljude u zabludi, čak ih svesno terati da veruju u nešto što je besmislica.
U Republici Srpskoj takođe postoji opšteprihvaćeno mišljenje da je tokom NATO bombardovanja tokom 1995. godine došlo do trovanja ljudi osiromašenim uranijumom i da je to uzrok povećanja broja oboljelih od karcinoma. Međutim, nikada nadležne institucije nisu izvršile istraživanja da bi potkrijepile takve stavove. Tim pitanjem se 2005. godine bavila ad hok komisija parlamenta BiH, koja je samo utvrdila da je na BiH tokom NATO bombardovanja palo oko 3,5 tona bombi i municije sa osiromašenim uranijumom i da je bombardovano 18 lokacija. Cijela priča tu je stala, a kasnije su se pojavile teorije da je sve to stopirano zbog pritisaka iz vana?!!
Ja ne verujem da su čak i u tako podeljenoj Bosni i Hercegovini političari na vlasti toliki zečevi, tolike kukavice da im neko zapreti i da oni ne smeju neku očiglednu istinu da plasiraju u javnost. Radi se o tome što celokupna naučna javnost u svetu zna istinu da osiromašeni uranijum ne dovodi do raka.
Naučne istine nisu večne, moglo bi nekad da se pokaže da, ako je doza ogromna, neko može da oboli od raka. Ovde, međutim, nema reči o tako enormnim dozama. Imamo iskustvo iz sveta, gde je izloženost bila mnogo veća, pa ljudi nisu dobijali rak.
E sad, to je jasno, ne samo u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, nego u naučnoj javnosti uopšte. To je toliko belodano, toliko ubedljivo pokazano, da je daleko od svakog smisla kada mi krenemo da to navodno istražujemo.
Logično je da, ako tražite vezu između nekog uzroka i posledice, to činite tamo gde je izloženost bila daleko najveća. Znači, otići ćete u Kuvajt.
Sa Irakom postoje drugi problemi. Tamo ima zaista nekih oštećenja zdravlja, deformiteta, ali im je statistika loša. To je područje gde je pre bombardovanja osam godina vođen krvav iračko-iranski rat. Tu su korišteni bojni otrovi. Sadam je masovno trovao protivnike, pa delimično i svoje.
Ostalo je zatrovano zemljište. Tamo su Amerikanci uništili jednu nuklearnu centralu. Pored toga, tamo je sa radioaktivnošću drukčije, jer, po svemu sudeći, nije korišten samo osiromašeni uranijum, radioaktivnost je nestajala posle manje od šest nedelja. Prvo visoka radioaktivnost, pa je nema uopšte. Tako da li su tu bila posebna oružja, koja su tamo isprobavana, mi to ne znamo.
Postoji toliko elemenata koji razlikuju Basru i Faludžu i te gradove na jugu Iraka, od situacije kod nas da ih nema smisla porediti.
Suština je u tome da ceo svet zna da uranijum, čak i ako je obogaćen, ne dovodi do raka, a ne ovaj osiromašeni, kao i da smo mi u centralnoj Srbiji dobili minimalno zagađenje, koje već 2001-2002. godine niije moglo da se dokaže zato što je ono što nije eksplodiralo prebačeno u Vinču. U burićima se čuva u Institutu Vinča. Druga je stvar koliko je bilo pametno i celishodno obavljati takav transport.
Što se tiče NATO bombardovanja, to jeste bio zločin, zato što je pobijeno mnogo ljudi, ali je sramota što mi u Srbiji još uvek ne znamo koliko ima žrtava. Tu se nagađa između 750 i 3500. U celom civiizovanom svetu, imena tih nesrećnika bila bi negde uklesana u kamen i tačno bi se znalo za svakog pojedinca.
Ovde se iz politikantskih razloga time manipuliše.
Osnovno je da su pobijeni ljudi, uništena je infrastruktura, industrija, došlo je do hemisjkog zagađenja. Posebna je stvar što smo mi sredina gde se o tome ne vodi računa. Ekološka svest je na jako niskom nivou. Tako da je i to hemijsko zagađenje, piralen i niz drugih materija, dospelo u životnu sredinu, u vodotokove, iz Kragujevca u Lepenicu, pa u Moravu, pa u Dunav… Toliko je zagađenje bilo i pre i posle bombardovanja da mi ne možemo da pokažemo jasno i ubedljivo vezu.
Sigurno je da je hemijsko zagađenje bilo ozbiljno, da je štetno, da tu ima kancerogenih materija, ali naš je problem što smo se mi, umesto svega toga, okrenuli toj fikciji, osiromašenom uranijumu, bez ikakvog razumnog razloga, plašeći sopstveni narod, a dajući celom svetu razlog da se sprda s nama.
Godinama se u Republici Srpskoj priča o slučaju stanovnika sarajevskog naselja Hadžići, koji su se posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma mahom preselili u Bratunac. Objavljivani su rezultati, kako se tvrdi, istraživanja, prema kome su izbjeglice iz Hadžića mnogo više oboljevale od raka od domicilnog stanovništva u Bratuncu, tvrdeći da je to posledica bombardovanja Remontno-tehničkog zavoda u Hadžićima osiromašenim uranijumom? Neki drugi, koji su takođe izbjegli iz Hadžića u Bratunac tvrde drugačije. Uz sve to, među ljudima koji sada žive u Hadžićima, prema podacima Instituta za javno zdravstvo Federacije BiH, nema značajnog povećanja oboljelih od malignih bolesti na tom području.
Ne mora kod ljudi koji sad tu žive, ali teorijski bi bilo moguće da obolevaju češće oni koji su u tom trenutku bili tamo. To je onaj pomenuti aerosol.
Međutim, ja sam razgovarao i sa generalom Zoranom Stankovićem, koji je bio ministar odbrane Srbije, upravo zato što sam imao informacije da tamo nije korišten samo osiromašeni uranijum. On ne zna mnogo više, ali pominje da ono što je nađeno tamo odgovara možda nekoj drugoj vrsti municije.
Ja o BiH ne mogu kompetentno da govorim, jer nemam te podatke, ali, prema iskustvima iz celog sveta mogu da kažem da ako igde u svetu uranijum ne dovodi do raka, onda ne dovodi ni tamo. Ljudi su skloni da kažu da stres izaziva rak, što nije tačno. Stres dovodi do infarkta, do niza drugih bolesti, vi ćete da dobijete šećernu bolest ako ste izloženi stresu, ali nije pokazano da stres dovodi do raka.
Ljudi koji su bili u logorima, koji su bili mučeni i za vreme Drugog svetskog rata i kasnije, naši na Golom otoku, obolevali su od srca, ali rizik od raka nije bio viši.
Tako da tu nema objašnjenja. Ako je bilo učestalijeg obolevanja stanovnika Bratunca, koji su stigli iz Hadžića, to je i pitanje statistike, kakva je statistika bila u Bratuncu? Registar za rak u BiH i pre raspada Jugoslavije nije bio ubedljivo dobar niti međunarodno priznat.
Kada je nepotpun registar, kada nemate pregled situacije, nemate reper, nemate bazu na osnovu koje ćete da poredite.
Sad, ako je, kao što neki pominju od 4.000 hiljade njih 2.500 dobilo rak, to su toliko neverovatni podaci da bi izazvali pažnju međunarodne naučne javnosti, došli bi ljudi da to istražuju. Tu ne postoji neka zavera, svako će da napravi karijeru, da postane slavan ako otkrije nasuprot svim ostalim, da neka supstancija dovodi do nekog poremećaja, a niko za to nije znao.
Naučnici bi spontano došli, uzimali uzorke, prosto da publikuju, naprave ime, uđu u istoriju medicine. Te priče o zaveri meni su krajnje neverovatne.
Tokom 1995. godine bombardovan je i televizijski predajnik na Kozari, a posle rata su se pojavile priče da u Potkozarju ljudi masovno oboljevaju od malignih bolesti. Institut za javno zdravstvo RS je prije nekoliko godina saopštio da su radili istraživanja i laboratorijske analize, ali da rezultati nisu ukazali na povećanu aktivnost radionuklida, te da nema indicija da postoji uzročno-posljedična veza između bombardovanja na Kozari i pojave malignih oboljenja. Zbog čega se još održava mit o tome da osiromašeni uranijum sije smrt u Republici Srpskoj u poslednje 24 godine?
Krajnje je neverovatno da vi pogodite jednu antenu ili ciljano jedan objekat i onda na širokom prostranstvu počne masovno da se oboleva ili umire. Rizik bi bio vezan samo za neposrednu okolinu. Ako je geler, šrapnel u telu ili ako su se u velikoj količini udisala ta isparenja. To dolazi jedino u obzir ako je čovek u trenutku eksplozije bio ne dalje od sto metara od objekta koji je pogođen.
U Bosni i Hercegovini sada je aktuelna priča oko usvajanja Godišnjeg nacionalnog plana (ANP) za članstvo u NATO.
To pitanje je postalo kamen spoticanja formiranja nove vlasti na državnom nivou. Sve to je ponovo aktiviralo priču o bombardovanju Republike Srpske osiromašenim uranijumom, pa srpski političari kažu – kako ćemo mi u NATO, kad su nas oni bombardovali municijom sa osiromašenim uranijumom? Da li je to slab alibi za ozbiljnu političku odluku - da li ili ne pristupiti određenom vojnom savezu?
Bombardovanjem osiromašenim uranijumom svakako nije, jer to nije dovelo do toga.
Mi u Krušiku u Srbiji imamo ruske projektile sa osiromašenim uranijumom, sa mnogo više osiromašenog uranijuma.
Mi smo jedna od veoma malog broja zemalja koja nije htela da potpiše konvenciju o zabrani kasetnih bombi, mada je mnogo ljudi stradalo od kasetnih bombi u Nišu i na drugim mestima. Amerikanci su to koristili masovno i to se smatra nehumanim, zato što je neselektivno i što ostavlja dugoročne posledice. Neko danas može da naiđe na ostatke tih bombi i da pogine.
Jedno je što nema govora o osiromašenom uranijumu kao opravdanju, ali emotivno treba poštovati to istorijsko iskustvo da smo zaista bili bombardovani s obe strane Drine. To sigurno stvara jaka negativna osećanja. Međutim, postavlja se pitanje šta je alternativa? Postavlja se isto pitanje sopstvene odgovornosti za ono što nas je snašlo, jer sa malo pameti mi smo to mogli da izbegnemo.
Mi (Srbija) sada možemo da se naoružavamo, to je sada ovo što radimo sa migovima 29 i raketama S-400, koje nemaju zemlje u okolini, ali moramo da budemo svesni da, ako ih upotrebimo, mi ne ratujemo sa Crnom Gorom ili sa Bugarskom, pa ćemo da ih pobedimo, već sa celim NATO-om.
U trenutku kad uđemo u konflikt sa bilo kojom od tih zemalja, Hrvatska, Mađarska…, sa svih strana smo okruženi članicama NATO, mi protiv sebe imamo najjaču alijansu na svetu. I onda će da nas gađaju do istrebljenja. Sada, koliko će tih nekoliko S-400 da nam pomognu, to svako može zrelo da razmisli i da zaključi.
Svi koji govore o tome da osiromašeni uranijum nije kancerogen, među njima i Vi, prokazani su kao lobisti NATO-a i strani plaćenici i domaći izdajnici?
Jeste. Ljudi imaju slepu mrlju. Mi veštačkim đubrivom, fosfatnim đubrivima, bacimo više osiromašenog uranijuma, nego što nas je pogodilo 1999. godine. To je apsurd.
Uranijum, ne osiromašeni, nego prirodni, koji je radioaktivniji, jedan je od dvadesetak najčešćih elemenata u zemljinoj kori.
Vi kada uzmete sloj zemljišta, naprimer jedan kvadratni kilometar, 30 centimetara zaorete, tu biste našli više od jedne tone prirodnog uranijuma. Dakle, on je tu. Mi dolazimo u kontak s njim.
Radi se o tome da nije moje lično mišljenje da osiromašeni uranijum ne dovodi do raka, da je toksičan, a ne kancerogen, to tvrdi celokupna svetska nauka. Ja sam samo glasnik.
Onda sledi – hajde ubijte glasnika, to je toliko klaustrofobično i besmisleno. To je ono – ceo svet nas laže. S tom podozrivošću nećemo daleko otići. Nismo omiljeni, to je tačno. Moramo da stavimo prst na čelo i razmislimo koliko je to zbog nas, a koliko je do njih.
Ima i jednog i drugog, ali moraš da živiš sa onima koji su oko tebe, a to je Evropa. I mi smo geografski Evropa, a trebalo bi da budemo i politički, socijalno, kulturološki i na svaki drugi način.
Dok osiromašeni uranijum imamo kao dnevno-političku temu, potpuno je marginalizovan problem prisustva piralena u Banjaluci. Za prisustvo kancerogenog ulja, korišćenog u industrijskoj proizvodnji u Incel-u u Banjaluci, zna se još od 2005. godine, ali je problem izašao tek prije par mjeseci nakon što su određene količine piralena iscurile u zemlju u požaru. Koliko je piralen opasan po zdravlje stanovnika?
Jeste opasan, to je kancerogena materija. Zaista dovodi do raka.
U Srbiji je na više mesta iscurio piralen iz trafostanica, iscurio je u Kragujevcu, onda je to otišlo u zemljište, pa u Lepenicu, pa u Moravu i Dunav… Tako da mi ne možemo ubedljivo da pokažemo razliku između zagađenih sredina tada, ranije i posle toga, prosto zato što smo mi, bar sa ove strane reke Drine, ekološki jako nesvesni. Verujem da je slična situacija i u BiH.
Još 2005. godine je iz Evropske komisije 2005. godine stigao dokument o postojanju piralena u Banjaluci, ali su iz Vlade RS priznali da su tu studiju izgubili?!
Tu ostajem bez komentara. Prvo, neozbiljno je kada vlast izgubi tako važan dokument, a i, kada ga izgubi, onda hitno traži, uz izvinjenje, da se pošalje kopija. To se da prevazići.
U Trgovojskoj gori u Hrvatskoj, na granici sa BiH kod Novog Grada, planira se skladištiti nuklerani otpad iz Hrvatske i Slovenije. Koliko je to opasno po zdravlje ljudi u tom području?
To rade sve zemlje. Černobilj su Ukrajinci postavili na samoj granici prema Belorusiji, ali se tome teba suprotstaviti i tražiti međunarodnu pomoć. Dakle, ne konfrontirati se sa celim svetom, nego tražiti od njih da pokažu razumevanje.
Tu, zapavo, imamo paradoks – priča o osiromašenom uranijumu se drži decenijama, priča o piralenu se gura pod tepih, a o nuklearnom otpadu na Trgovskoj gori se doskora ćutalo. Koliko svjesno ponekad vlast ćuti i pušta da se ljudi i okolina truju, a na dnevnoj bazi ponavlja priču koja i nema nekakvog realnog osnova?
Vlast uvek ide za nekim svojim interesom, koji ne mora da se poklapa sa interesom naroda. Upravo zato moraju da postoje građanske inicijative, da se osnaži glas baze, da sami građani i udruženja građana prepoznaju ono što jeste i što nije u njihovom interesu i i da tako i deluju.
Biografija
Profesor doktor Zoran Radovanović je bio redovni profesor epidemiologije na medicinskim fakultetima u Beogradu (do 2000) i Kuvajtu (do 2007), šef katedre i upravnik Instituta za epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu. Objavio je oko 300 naučno-stručnih radova, uključujući tridesetak monografija. Dobitnik je većeg broja priznanja i nagrada za naučni rad (u Srbiji, zemljama bivše Jugoslavije, Čehoslovačkoj, SAD, Kuvajtu, Pakistanu itd.). Bio je recenzent dvostrukog broja međunarodnih naučnih časopisa i urednik jednog od njih.
