piše: Slobodan Vasković
Zdravstveno stanje nacije je
alarmantno! Kancerogeno!
Metastaze nemilice udaraju i
preuzimaju malo preostalog zdravog tkiva.
Najteže je u vrhu enititeta, jer
riba od glave boli. Preciznije, puši. Pušenje je glavni uzrok šokantno lošeg
stanja nacije, toliko lošeg da je pitanje da li će nacija uopšte opstati. A
pušači, uprkos svim crnim prognozama, analizama, pokazateljima..., ne prestaju
sa tom zlom, naopakom i bolesnom navikom.
Najviše pušača je u Vladi RS.
Svi redom. Niko se ne odriče, niko ne baca, niko se ne liječi; ne pokušavaju ni
sa flasterima, tabletama, žvakama, ćurokotom... Sve jednu na drugu, puše li
puše i ne posustaju.
Neki u kuloarima tvrde da će
prestati, a onda odjednom obole od demencije - čim su blizu Vrha, zaborave da
su prestali pušiti. Pa nastave, još zagriženije, žešće, pohotnije; jednu na
drugu.
Većina pušača je i u Narodnoj
skupštini. I to velika. Ne poštuju zakone koje su sami donijeli. Zakone protiv
pušenja. Džaba poruke „Pušenje ubija“, „Pušenje je štetno po zdravlje“ i slične
antipušačke parole. Zalud.
Pušenje se u RS tretira kao
najunosnija kategorija. Kao stav, filozofija, mišljenje. Mišljenje pogotovo. Pravi
i najveći pušači znaju zašto.
Iz Vrha se epidemija proširila.
Očekivano. Prvo se prenosila dodirom, zatim pogledom, potom je sve
eksplodiralo. Zarazio se Sindikat. Sve pušač do pušača. Pa čelništvo boračke.
Od pušenja im brci dobili nijansu sivo-žute.
I među žurnalistima, koji izvještavaju
o pothvatima Pušačke Mašinerije, takođe pomor. Pušenje im je svakodnevno glavna
tema. Nema cenzure, nema autocenzure, sve je to goli slobodni pušač.
I u Crkvi, Bože oprosti mi,
prikazaše se pušači. I to listom bliski Vrhu. Neki su čak osvještali novu
zgradu. Ne znam koliko su „uzeli za ruke“, ali bez pušenja to nije prošlo, jer
su tamo nakvalitetnije i najskuplje pepeljare.
Epidemija je stravična, oboljeli
su toliko kvantitativno i kvalitativno pušili, da su sve do balčaka popušili. I
impulse i ugalj i drumove i zaobilaznice i aerodrome i termoelektrane i
hidroelektrane i šume i polja i livade i... I volove.
Šta sad jedan nepušač poput
Milorada Dodika da radi sa tolikim pušačima? Kako da stvari okrene i počne sa
liječenjem? Možda da primijeni tehnike iz perioda kada je i on pušio? Bilo je
to davno, u vrijeme Slobodana Miloševića, Bila Klintona, Klausa Kinkela, Robina
Kuka..., ali je uspio da se mane tog zla.
Pitam se da li se zaista riješio
tog poroka ili i sada ponekad...
