Gotovo je još jedno zasjedanje. Posno k'o i onaj pasulj što su ga umorni konobari turili za novinarski astal u pola sedam. Nema slaninice, nema kobasice. Zrno gra'a po zrno gra'a. Jedino dobro je pita sa jabukama koja je mašala hladna.
Za astalom iz ćoška dobar „pregled situacije“. Vidim ko s kim ulazi, ko s kim sjeda, a ko s kim neće da se zdravi. Pitam kolegu ko je ona dobra na štiklama što sjedi za astalom pored „vladinog“. Veli da je to Mara iz Modriče. Utom opali i lovćenska puška iz redova vladajućih:
Svaki put kad dođem ođe u salu oni drugačije šjede!
Nakon pasulja bježim u kafanu. Dolaze drugari sa kojima se nisam vidio nekoliko nedjelja, možda čak i nekoliko mjeseci. Desetak minuta nakon njih nagrnu i preglasna omladina sa bluetooth zvučnicima sa kojih deru Mimi Oro, Topalko i ostali orci.
U kafanu ulazi i stariji policajac koji „stanuje“ u obližnjim „kućicama“. Slobodna su dva stola, ali on prilazi i pita može li s nama. Sitan je, umoran i crn. Naginje se dok priča i svaki put mu vrh „motorole“ završi u nosu. Neće rakiju, neće špricer, neće pivo. Samo kiselu, ali iz gajbe. Ne treba čaša. Djeca se deru k'o februarske mačke, a on priča tiho, u pola glasa.
Evo, vi ste mladi momci…
Šta biste vi uradili?
Dajte meni da vam kao stariji čovjek kažem savjet: tuga… Eto, to se zove tuga!
Evo ga, jedan-nula!
Kud mi gonimo, šta mi radimo?
Svi moji su se borili za ovu državu… Kakva je - takva je, jebi je…
Borili smo se, a najbolje da smo izginuli svi. Evo, vodite državu, na!
Nisam ja u stranci, nego država…
Išlo je to preko mojih leđa… Ne mojih, nego mojih saboraca…
Ja idem putem iz Kotor Varoša i čovjek iz Jelaha…
Đe si bio, šta si radio?
Đe sam bio, jeb'la te sveta nedjelja, đe si ti bio? Gledali se preko puške.
I šta sad? Treba da izginemo?
Nešto nije uredno. Nešto nije uredno u stanju.
To je živa istina.
Dobro ti slušaš, a?
Kažem ljudima: što se tiče života, sve što me u životu moglo satrt - satrlo me.
Sad da budeš negativac - ja nisam takav.
Imam tri sestre. Imam tri zeta. Musliman, Hrvat i Srbin. Neko jede jagnjetinu, a ja je ne mogu.
Ne možeš ljudima objasniti.
I to što ti napišeš ide dalje, ne ostaje ovdje.
Ali treba čovjeka slušati…
Ja imam dva sina i kažem im: Ajmo, vani!
Već ih vuku, vidim ja, vuku u stranku, a ja samo kažem: Vani!
Ode. Odoše i drugari.
Ostajemo laptop, špricer i ja.
I nesnosna dreka.
Odoh vani i ja, ali bez pasoša i radne vize.
Poslanici ulaze u džipove i ko na večeru, ko kući da prebroji dnevnice.
Tužni policajac iz „kućice“ pored gleda kako nestaju „škode“ i „audiji“, a potom skida šapku, pali televizor i traži snimak finala Lige šampiona iz 2019. godine.
Ono kad je Salah zabio u drugoj minuti.
