piše: Slobodan Vasković
Milorad Dodik stalno se slika sa
nekim od najviših zvaničnika Srbije - ako nije Vučić, onda je na dagerotipu
Toma; pa kompletna Vlada Srbije, pa ministri u singlu/dublu/mješoviti parovi...
Svaka fotografija je slika
Dodikovog straha od onih sa kojima pozira. Što su fotografije češće, strah je
veći. Potpuna paranoja.
Novim, novim i novim slikanjem
pokušava da ga umiri, ali ne ide. Strah ga parališe, pa nanovo juri u Beograd
na probe „Solunaca“, a najrađe iz Beograda ne bi ni dolazio. Zaposlio bi se u
Tominom ili Vučićevom kabinetu, samo kada bi mogao.
Degutantno je već gledati kako
se njegovi strahovi predstavljaju kao saradnja sa Srbijom, koja gotovo da i ne
postoji; kao zajednički projekti sa Srbijom, koji uopšte ne postoje; kao najave
novih projekata, koji nikada neće zaživjeti...
Degutantno je posmatrati
ovdašnjeg kabadahiju kako se kao crv uvija pred Nikolićem i Vučićem, kako im
poltroniše, kako im se umiljava, bezočno laže... Zaista, na šta spade ta
gromada primitivizma, nasilništva, bezobrazluka, brutalnosti. Gotovo da bih
mogao da počnem da ga žalim.
Dodikov strah je realan, jer zna
da, uprkos povelikom albumu zajedničkih druženja, nije popeglao odnose ni sa Nikolićem
ni sa Vučićem. Jedan drugi album posebno ga prestravljuje - onaj sa slikama Dragana
Đurića, kojeg saslušavaju u srbijanskom Tužilaštvu za organizovani kriminal. Zona
sumraka.
Nije ni čudo što se Dodik boji
Beograda, ide u Republici Srpskoj/BiH izborna godina. A ide i u Srbiji.
S nestrpljenjem očekujem Dodikov
nastup u „Areni“/“Pioniru“ na kojem će ponosno i snažno podržati Tadića/Đilsa i
ustvrditi da „Srbijom vladaju politički
pobačaji“. Možete li zamisliti Dodika da to izgovori na završnom skupu
Demokratske stranke/fronta?
Teško. Ta ovaploćena kukavica
sakriće se u mišiju rupu i moliti Boga da se zaboravi ono što je uzvikivao
prije nepune dvije godine (17. maja 2012.).
Najrađe bi Dodik na skupove
SNS-a, pa da, kao pravi žuti „petokolonaš“, ožeže i po Đilasu i po Tadiću. A
onda ih nazove i kaže: „Ma jebeš to, samo sam se šalio. Znaš ove pobačaje,
znaju biti gadni“!
A sa njim u autu Vladika
Grigorije, koji je već odavno prodao i obraz i vjeru za Dodikove milione. A ne
bi mu bili mrski ni oni od nove srbijanske vlasti. Nije Vladika magare, pa da
ne zna da novac nema boju.
Sada jedno izuzetno teško
pitanje – Šta radi opozicija u RS dok Dodik traži lijek za paranoju? Ništa.
Nula. Apsolutna nula.
Neko će primijetiti da su se
vratili u Skupštinu. Šta se drugo moglo očekivati od te s koca i konopca grupe,
već da podviju rep i „neuobičajenim metodama“ još jednom pokažu koliko su
impotentni. I potvrde da je napuštanje Posebne sjednice parlamenta bio njihov
iskorak u klovnovske vode. Ni tamo se nisu snašli, očito je. Čim su se, brže
bolje, vratili u Narodnu skupštinu RS.
Opozicija se ne slika sa
državnim vrhom Srbije. Premda bi, rado, pocijepali sve Dodikove albume. Ali, ne
usuđuju se.
Ma koliko to prikrivali, oni bi
se, gotovo svi, najrađe non stop fotografisali sa Dodikom. Ili zaposlili u
njegovom kabinetu.
Tvrde da još uvijek pripremaju
ekonomske/socijalne/finansijske/privredne planove! Da se prekrstiš - zar se to
radi u izbornoj godini. A šta su delali prethodne tri?
Smjenjivali Bećirovića, čija je
politička težina nula i nisu ga smijenili; ranije su napadali CCI, pa
kritikovali higijeničarke u stranačkim prostorijama. Nisu stigli od tolike
političke aktivnosti napraviti planove. Sada prepisuju sa neta. I afere i „projekte“.
Ali i kritikuju.
U SDS-u je najčešće na udaru BN
TV. Istina, ne „udaraju“ ih izravno, ali hinjski, ispod pojasa i ispod svakog
nivoa, čine to permanentno.
Kad već ne smiju Dodiku ništa,
zašto se ne bi ostrvili na BN TV, jer, zaboga, nije ih Trišić još doveo na
vlast. A oni su tako nestrpljivi da je preuzmu.
Stranačka medijska klika SDS-a
još uvijek živi u srednjem vijeku; ne postoji za tu bulumentu javnost, već samo
ublehaško-udbaške poluinformacije. Da se naježiš.
Viđeniji SDS-ovci najviše su
zabavljeni kako sačuvati Dodikove tajkune, zato i nemaju vremena za kritiku Režima
(o tome uskoro opširno). Naravno, Bosićevi najbliži saradnici uhljebljuju svoje
najbliže. Ko će kome do svoj svome.
A Bosić tvrdi – samo što nismo
krenuli. Već pola godine. I insistira na tome, noktima se grčevito držeći za
vrata ormara, iz kojeg ga ni puškom neće istjerati. Jer mu je tamo najudobnije
i najsigurnije.
Bosić je mnogo mnogo prije Dodika
sopstvene strahove pretvorio u političku platformu. I ojačao je, okružujući se kukavicama,
kakav je i sam. I, to treba posebno naglasiti, neznalicama, čiji je krajnji
domet neki provincijski Dom kulture i organizovanje igranki u njemu.
Kad god se pogleda u ogledalo, Bosić
ima šta i vidjeti - u njega bulji Car Trojan. I to bez ušiju. Da ih ima, bar
one kozije, do sada bi čuo eho javnosti, koja uporno ponavlja da je opozicija
slaba, nikakva, inertna, uškopljena, bezlična.
I beskrvna, ako se u opoziciju još
uvijek računaju i ruševine PDP-a.
