Piše: Slobodan Vasković
Srpska demokratska stranka i njen šef Mladen Bosić potpuno su u funkciji Milorada Dodika i njegovih ličnih interesa. SDS je, pod Bosićevim vođstvom, postao isprazna organizacija (forma bez suštine) i, kao takva, trenutno je najjači Dodikov oslonac: njenim nedjelovanjem, uškopljena je opozicija, ali i frakcije unutar Saveza nezavisnih socijaldemokrata, koje se ne usuđuju krenuti u snažniji sukob sa Dodikom, pošto mu sluganska pozicija SDS-a omogućava širok koalicioni kapacitet. U ovakvom ambijentu, svi oni unutar SNSD-a, kojima je dojadilo apsolutističko dejstvovanje čelnika najjače stranke (a tih je sve više), ne usuđuju se glasno „kukuriknuti“, jer bi odmah završili „u loncu“ u kojem se kuvaju „nacionalni izdajnici“.
Bosić već petnaest mjeseci drži SDS u šizofrenoj situaciji, insistirajući da je ta stranka na bh. nivou „partner sa SNSD-om u odbrani „srpskih nacionalnih interesa“, a na entitetskoj ravni opozicija istom tom SNSD-u. Neodrživo. Posebno nakon prednovogodišnjeg „sarajevskog pakta“ o novom Savjetu ministara, gdje su Dodik i Bosić hladno prodali poziciju ministra inostranih poslova (a kleli su se da neće) za (privremeno) obustavljanje istrage Specijalnog tužilaštva RS o malverzacijama na izgradnji autoputa, Administrativnog centra, RTV doma... U svim ovim istragama Dodik je bio (i ostao) centralna figura, a Bosića nigdje nema. Utoliko je njegovo ponašanje, sa političkog aspekta gledano, potpuno suludo. Bosić je „prodao“ ono za šta se, deklarativno i javno, najviše zalaže: interese SDS i RS, da bi Dodiku ishodio privremenu aboliciju od nezakonitosti počinjenih na navedenim projektima.
SDS jeste godinama (stidljivo) tvrdio da su pare pokradene, a Bosić je hladnokrvno pljunuo na priču stranke koju vodi. Zapanjujuće za sve one koji ne znaju da se Bosić patološki plaši Dodika i njegovih medija. Sama pomisao da bi se mogao naći na „meniju“ režimske medijske armade, Bosića pretvara u pihtiju sa kojom lider SNSD-a radi šta hoće. Uz sve to, u vrhu SDS-a, kao i u poslaničkom klubu te stranke, duboko je involvirano nekoliko Dodikovih igrača, koji Bosića drže u stanju permanentnog sljepila: čovjek ne vidi ni drvo, a kamoli šumu! (Ali zato nemilosrdno krči ono šiblja što mu je preostalo). 
Činjenica je da Bosić nije ni pisnuo o sarajevskom pregovaračkom debaklu, u kojem je on najveći gubitnik: SDS-u su bila obećana dva mjesta u SM, a dobiće (možda) jedno; SDS-u je bilo obećano ministarstvo inostranih poslova, a dobiće ga u nekom drugom univerzumu ili životu; SDS-u je obećan ravnopravan tretman u pregovorima, a Dodik je sve dogovorio bez Bosićevog znanja...
Čak se protiv takvog Dodikovog ponašanja pobunio i Igor Radojičić, visoki funkcioner SNSD-a. Istina, i Radojičić i Nebojša Radmanović su izigrani, jer je Dodik sa njima (i Bosićem) u Banjaluci dogovorio jednu pregovaračku platformu, a u Sarajevu to jednostavno „zaboravio“ i implementirao svoj lični dogovor sa strancima i strankama iz Federacije BiH. Očito ih je do te mjere ponizio da crveni dvojac, poznat po izuzetno velikom pragu tolerancije, ovaj put nije mogao da otćuti posljednje u nizu nipodaštavanja.
Radojičić je izjavio da je međustranački dogovor o formiranju SM postignut „preko leđa RS”. Očito i preko njegovih leđa, jer se nije pojavio na prijemu koji je za predstavnike Narodne skupštine i Vlade RS upriličio Dodik, što je dokaz ozbiljnog raskola. Radmanović je bio nešto blaži i rekao je da je RS izgubila, ali da se “tako moralo”. Lider SDS-a Mladen Bosić rekao je da Republika Srpska nije ništa izgubila ustupcima.
„Ovo je fer dogovor za Republiku Srpsku”, rekao je Bosić. Isto to kazao je i Dodik.
„Ovo je fer dogovor za Republiku Srpsku”, rekao je Bosić. Isto to kazao je i Dodik.
Osim što su namagarčeni, Radojičić i Radmanović su ljuti na Dodika i zbog činjenice da MUP RS intenzivno vodi istrage protiv nekolicine SNSD-ovaca, koji pripadaju njihovom krilu. Na taj način Dodik upozorava da bi ih „frakcijašenje“ moglo preskupo stajati i vrši pritisak na njihove ljude, tjerajući ih da se odmaknu od RR faktora. Bosićevo sluganstvo mu je od ključne važnosti tokom unutarstranačkog rata niskog intenziteta, koji se vodi već mjesecima.
Sam Bosić ni ne pokušava iskoristiti ovu situaciju, već SDS gura još dublje u šizo/mazo stanje: onog trenutka kada se formira Savjet ministara sa SDS-om u njemu, ta stranka će prestati da diše plućima i preći će na škrge. Biće potpuno debilno da tada kritikuju SNSD, sa kojim su i zvanično u koaliciji. Bosić je bar djelimično svjestan političkog pakla u koji je svojevoljno ušao, te katastrofalnu situaciju u kojoj se SDS našao pokušava prikriti bacajući javnosti „na razmatranje“ političku lešinu Mirka Šarovića, pričom da će ovaj nekada bitni, a danas beznačajni, funkcioner stranke postati ministar trgovine u SM.
Kakva jadna akcija: kome je uopšte bitan Šarović, koji niti šta može niti šta smije učiniti na političkoj sceni?! Potpuno je irelevantno da li će ili neće dobiti pomenutu funkciju, jer on nema realnu političku snagu, ali je Bosiću u ovom trenutku itekako važno Šarovićevo zombiranje, ne bi li spriječio pitanja o sopstvenoj odgovornosti za debakl u sarajevskim razgovorima/dogovorima.
Uz sve to, Bosićeva politika „kukavičijeg jajeta“ u odnosima sa SNSD-om (čitaj: primaći ćemo se Dodiku, pa ga istisnuti iz gnijezda), doživjela je potpuni krah, jer njeni „dometi“ kažu da je SDS od najjače opozicione partije prešao u poziciju čuvara „Dodikovog plamena“. Da bi to prikrio, Bosić će, („tradicionalno“), morati u najskorije vrijeme „žrtvovati“ nekog od visokih funkcionera te stranke. Ostalo ih je još ponešto za spaliti.
