Piše: Dragan Čavić
Iz Investiciono - razvojne banke Republike Srpske (IRB) otišao je i četvrti direktor u nepunih pet godina postojanja ove institucije Republike Srpske. Ovo se desilo prije mjesec dana, a ova banka koja u stvari nije banka, već centralni stranački odbor za dodjelu kredita istaknutim članovima i simpatizerima režimskih stranaka, nastavlja praksu zbog koje se desila, do sada neviđena, bježanija direktora iz jedne državne institucije.
Pita li se iko zašto baš direktori IRB, po pravilu, bježe iz udobne direktorske fotelje iako ih niko ne tjera, dok, istovremeno, direktore drugih državnih fondova, agencija, preduzeća..., ne mogu iz fotelja istjerati ni NATO bombe?! Ovo se pita svako ko je neinformisan, a onaj ko je iole informisan zna zašto se dešava ovakva bježanija.
Iz Investiciono - razvojne banke Republike Srpske (IRB) otišao je i četvrti direktor u nepunih pet godina postojanja ove institucije Republike Srpske. Ovo se desilo prije mjesec dana, a ova banka koja u stvari nije banka, već centralni stranački odbor za dodjelu kredita istaknutim članovima i simpatizerima režimskih stranaka, nastavlja praksu zbog koje se desila, do sada neviđena, bježanija direktora iz jedne državne institucije.
Pita li se iko zašto baš direktori IRB, po pravilu, bježe iz udobne direktorske fotelje iako ih niko ne tjera, dok, istovremeno, direktore drugih državnih fondova, agencija, preduzeća..., ne mogu iz fotelja istjerati ni NATO bombe?! Ovo se pita svako ko je neinformisan, a onaj ko je iole informisan zna zašto se dešava ovakva bježanija.
Kada je naprasno, i bez ikakva povoda, ostavku na funkciju direktora IRB dao Milenko Pavlović, u šali sam rekao da je on, u Gradišci poznat kao dobar gitarista, odlučio da ode jer ne želi da „svira klavir“.
Bojan Golić, koji je bio na istom mjestu prije Pavlovića, nije “zasvirao klavir“, jer se sa specijalnim tužilaštvom nagodio da ne zna svirati ni jedan instrument, iako je note za sviranje povremeno dobijao SMS porukama, a još više direktno na uho i u četiri oka.
Na Tunjicama se nalazi najpoznatiji kampus za nadarene muzičare s one strane zakona, a IRB će vjerovatno biti rasadnik muzičkih talenata, klavirista naravno.
Prije skoro 4 mjeseca postavio sam poslaničko pitanje Vladi RS: Koliko je, od kojih emitenata, i pod kojim uslovima IRB otkupila hartija od vrijednosti?
Do danas nisam dobio odgovor, iako po Poslovniku Narodne skupštine RS Vlada RS mora odgovoriti na poslaničko pitanje u roku od (najviše) 30 dana. A u kupovinu obveznica i akcija od pravnih lica potrošeno je više od 220 miliona KM.
Istovremeno, IRB je preko 700 miliona KM odobrila raznim firmama, dobrim dijelom prijateljima i rođacima onih koji stvarno odlučuju.
Da se o kupovini hartija od vrijednosti i dodjeli kredita u višemilionskim iznosima ne odlučuje na osnovu profesionalnih bankarskih kriterijuma, već na osnovu političkih i ličnih stavova i veza, potvrdio je Aleksandar Džombić, izjavama u poslednjih nekoliko dana.
I prije nego što je provedena zakonima propisana procedura za dodjelu kredita, Džombić je, nakon sastanaka sa direktorom fabrike glinice Birač iz Zvornika i vlasnikom Trebinjske Tvornice alata, izjavio novinarima da će ove privatne firme dobiti višemilionske kredite od IRB. Ko je on da tako nešto može i smije izjaviti? Da li je IRB njegova privatna finansijska institucija? Dodjeljuje li on svoj novac ovim firmama ili je u pitanju narodni novac?
On je, u stvari, ovakvim izjavama objasnio zašto bježe direktori IRB.
Nesvjesno, u svoj svojoj režimskoj opijenosti omiljenom strofom režimske pjesme „ne može nam niko ništa“, poručio je svim dosadašnjim i budućim direktorima: Ja odlučujem, moje je da donosim odluke, a vaše je da za to odgovarate.
Obje ove privatne firme kupljene su u privatizaciji državnog kapitala, i vlasnici obje ove firme ne kriju da su sa režimskim prvacima u odličnim privatnim odnosima. Kako god su dobili privilegije u privatizacionim ugovorima, tako i dalje uživaju blagonaklonost režima svake vrste i sada, kada su vlasnici bivših državnih preduzeća. Zašto?
Ako su ove firme privatizovane da se na njih više ne troši novac poreskih obveznika, već da kupac izvrši dokapitalizaciju vlastitim poslovnim potencijalom, kako bi te firme postale profitabilne i tržišno konkurentne, zbog čega se kod svakog poslovnog problema za koji im nedostaje novac ne obrate poslovnim bankama da im odobre kredite? Zar je Vlada RS jedini kreditor privatizovanih preduzeća u poslovnim problemima? Ima li iko drugi ko je spreman da ih kreditira osim vlasti Republike Srpske?
Vjerovatno ima, ali što će Draškoviću, (vlasniku Tvornice alata Trebinje), kao i Romanovu, (vlasniku fabrike glinice Birač), nepotrebno lomatanje sa komercijalnim bankama kada su tu režimski prvaci da im priskoče u pomoć narodnim, a ne svojim parama.
Kako se troše narodne pare posredstvom IRB najbolje ilustruju podaci o tome ko su vlasnici firmi koje su u poslednjih pola godine dobile višemilionske kredite iz programa kredita za mala i srednja preduzeća, za koje su sredstva obezbjeđena zaduženjem IRB kod Evropske investicione banke. Najveći dio tih kredita plasira se bez posredstva komercijalnih banaka, čime se sav rizik plasmana locira na IRB.
Najveće kredite su dobile sledeće privatne firme :
- „Vučko“ Pale, vlasništvo porodice Prović, starih prijatelja Aleksandra Džombića, još iz vremena Kristal banke u kojoj je aktuelni premijer bio član kreditnog odbora koji im je dodjelio prve kredite. U apartmanima Provića Džombić i svi drugi režimski prvaci po pravilu odsjedaju kada su na Jahorini. „Vučko“ je doblo 6 miliona KM kredita, iako je ranije dobio još 5 miliona KM od IRB, što je bio maksimalan iznos kredita iz ekonomsko - razvojne komponete kredita koji su plasirani preko komercijalnih banaka.
- „Agroimpeks“ iz Banjaluke, vlasništvo Nikole Vukelića, dobio je 12 miliona KM. Inače, ova firma je ranije dobila još 5 miliona KM od IRB, što je bio maksimalan iznos kredita iz ekonomsko - razvojne komponete kredita koji su plasirani preko komercijalnih banaka.
- DI „Šipovo“ iz Šipova, vlasništvo Milana Kovača, istaknutog člana SNSD i nekadašnjeg narodnog poslanika ove stranke koji je trenutno predsjednik skupštine opštine Šipovo, dobilo je 2 miliona KM kredita.
- „Ekvator“ Banjaluka, vlasništvo Đoke Davidovića, koji je izgradio i prodao Vladi RS objekat za potrebe Banjalučke podružnice Inspektorata RS, i koji važi za vrlo blisku osobu ključnim ljudima iz vrha SNSD, dobio je 6 miliona KM kredita.
- „Elvako“ Bijeljina, vlasništvo Gavrila Bobara narodnog poslanika SNSD u Narodnoj skupštini RS, dobio je 6,5 miliona KM kredita. Još ranije, kroz kupovinu hartija od vrijednosti Bobar banke, čiji je vlasnik ista osoba, IRB je plasirala 6 miliona KM.
- „Integra inženjering“ iz Banjaluke, vlasništvo porodice Stanković, koja je glavna neimarska familija režima i koja je izvodila radove na cijelom autoputu Banjaluka - Gradiška, i kompletne radove na svim zgradama koje čine administrativni centar RS uključujući i zgradu RTRS, kao i brojne druge infrastrukturne radove, (ukupna vrijednost radova nešto manje od milijarde KM), dobila je 15 miliona KM kredita, iako je ranije dobila 5 miliona KM od IRB. Toliko je dobila i sestrinska firma istih vlasnika „Integral inženjering“, što je bio maksimalan iznos kredita iz ekonomsko - razvojne komponete kredita koji su plasirani preko komercijalnih banaka.
- „Jedinstvo“ Gradiška, takođe u vlasništvu porodice Stanković, dobilo je 9,4 miliona KM.
- „Pingvin“ iz Laktaša, firma čija je vlasnica Slavica Grebenar, takođe vrlo bliska prijateljica režimskog vrha SNSD, dobila je 850.000 KM kredita, što predstavlja njen četvrti realizovani kredit kod IRB. Ranije dobila još 3 kredita ukupne vrijednosti od 2 miliona KM iz ekonomsko - razvojne komponete kredita koji su plasirani preko komercijalnih banaka.
Ukupno sedam vlasnika navedenih privatnih firmi: Stanković (24,4 mil KM), Vukelić (12 mil KM), Bobar (6,5 mil KM), Prović (6 mil KM), Davidović (6 mil KM), Kovač (2 mil KM) i Grebenar (0,85 mil KM) dobili su kredite u ukupnom iznosu od 57.750.000 KM.
Sasvim slučajno, svi oni odreda su direktno povezani sa vrhom SNSD.
Isti vlasnici su još ranije dobili 28 mil.KM u aranžmanima sa IRB, što ukupno iznosi 85.750.000 KM, odnosno gotovo 12% od svih do sada plasiranih kredita iz IRB!
Isti vlasnici su još ranije dobili 28 mil.KM u aranžmanima sa IRB, što ukupno iznosi 85.750.000 KM, odnosno gotovo 12% od svih do sada plasiranih kredita iz IRB!
Njima će se pridružiti i Energolinija kao i Tvornica alata Trebinje, što će sigurno iznositi, najmanje, dodatnih 20 miliona KM.
U konačnom, bar za sada, ovih 9 vlasnika firmi, koristiće kredita od IRB u ukupnoj vrijednosti od blizu 110 miliona KM! Niko razuman ne može da pomisli da je ovoliki iznos kredita dodijeljen bliskim režimskim prijateljima i saradnicima slučajan, i da su samo njihovi poslovni projekti toliko atraktivni da IRB baš njima dodjeljuje ovoliki narodni novac.
Kakvi god bili svi dosadašnji direktori IRB, očigledno je da je svaki od njih napustio direktorsko mjesto isključivo zbog straha od završetka u „Orkestru za kredite i Tunjice“. Pogotovo ako se ima u vidu da je opisano samo mali dio ukupne IRB priče.
Ovo je samo jedna od deset postojećih kreditnih linija, a svaka od kreditinih linija, velikim dijelom je plasirana na istim principima, kao i krediti iz naprijed opisane linije kredita za mala i srednja preduzeća sredstvima dobijenim od Evropske razvojne banke.
Banke posrednice u plasmanima kredita IRB, koje su direktno involvirane u „problematične plasmane“, su upravo one koje je IRB dokapitalizovala kupovinom njihovih hartija od vrijednosti: Balkan investment banka i Bobar banka, a u poslednje vrijeme u igru se ubacuje i nedavno formirana MF banka. Sa zadnjim danom januara 2012.godine, ukupno je po svih 10 kreditnih linija odobreno 735.421.045,67 KM, a 6786 je podnesenih kreditnih zahtjeva.
IRB još nema novog direktora. A i šta će im? Direktor ionako nije tu da odlučuje. Njegovo je da provodi tuđe odluke.
