Piše: Siniša Božić, ekonomista
Energetika, pored ishrane, je najvažnija grana realnog sektora. Bez energije nema proizvodnje, prerade, telekomunikacija, transporta, saobraćaja, skladištenja. Štaviše, stepen razvoja jedne države, kontinenta pa i -civilizacije se može mjeriti po količini energije koju ona troši (tzv. Kardaševa skala). Iako energije ima u obilju, tehnologija današnjice još uvijek ne uspijeva da proizvede dovoljne količine, uz prihvatljiv, finansijski i ekološki trošak. Tako će ostati bar još 30 godina, za kada najveći umovi prognoziraju da će metod kontrolisane fuzije biti tehnički izvodiv. To znači da je energija danas – deficitarna i oskudna roba. I da ima svoju tržišnu cijenu, koja se – povećava.
U Bosni i Hercegovini, Elektroprivreda RS je jedna od tri preduzeća koja se bave sa proizvodnjom i distribucijom električne energije. To je najveća kompanija u Republici Srpskoj, koja zapošljava preko 8.100 radnika, u većinskom je državnom vlasništvu (80% država). Vaučer ponudom je prije 10 godina podijeljeno 20% kapitala malim akcionarima i privatizacionim investicionim fondovima.
Kako država upravlja Elektroprivredom? Činjenica je da, za razliku od Elektroprivrede Herceg-Bosne i Elektroprivrede BiH, posluje u okviru holdinga, odnosno da postoji matično preduzeće (locirano u Trebinju) i zavisna preduzeća (proizvodnja i distribucija). U pitanju je komplikovana struktura, jer se tu radi o desetak zasebnih preduzeća, sa višestruko dupliranim službama koje rade iste stvari. Cjenovnu politiku određuje regulatorna agencija, mada je to, u stvarnosti, sistem koji je zasnovan ne na tržišnom, već više na socijalnom (dodao bih i: koruptivnom) principu. Razlog zašto je Elektroprivreda iscjepkana treba tražiti u vremenu na početku protekle decenije, kada su inostrani faktori insistirali na privatizaciji (rascjepkan sistem se može daleko lakše prodati nego jedan veliki). No, stav Republike Srpske je bio i jeste da Elektroprivreda neće ići u privatizaciju.
Posmatrano iz ugla podataka, kapital Elektroprivrede iznosi preko 1,2 milijarde KM. Dobit je vrlo mala, i ona varira od nule do 30 miliona KM, zavisno od toga koja je poslovna godina u pitanju. Radi se, dakle, o povratu na kapital, u, najboljem slučaju od 2,5% što je izuzetno malo obzirom da je Elektroprivreda de fakto monopolista i u proizvodnji i u distribuciji. Međutim, predimenzionirani troškovi zarada i amortizacije jednostavno ‘pojedu’ prihode. Poslovni prihod, takođe, varira i on je potcijenjen u prvom redu zbog loše naplate distributivnih preduzeća. Amortizacija je relativno velika jer su pogoni zastarjeli i pri kraju svoj tehničkog vijeka, a remonti su jako skupi (primjer je TE Ugljevik: zbog zastarjelosti pogona, uzet je ogroman kredit kako bi se uvelo filtriranje otpadnih gasova, u skladu sa Kjoto protokolom, što je povezano sa dozvolom za rad – ovaj kredit je, faktički stavio tačku na profitabilan rad ove termoelektrane u vremenu njegove amortizacije – desetak godina najmanje) . Pored toga, nema novih kapaciteta. Dividende nema (ili je ona mizerna), a nema je jer nema dobiti. Dobiti nema jer država neracionalno upravlja sa kompletnim sistemom, koji je, nadalje, sam od sebe neracionalno postavljen. Elektroprivredom upravlja partija, a ne država. Na cijeni su političke, a ne stručne veze. To, istina, nije novitet ove, vlasti ‘kontinuiteta’: oni su samo prepisali koncept koji je postojao prije njih.
Tokom godina, bilo je bezbroj ideja o putu kojim Elektroprivreda treba da ide. 2007. godine, političari su pričali kako će se ići u javnu ponudu akcija, od čega nije bilo ništa. U godinama koje su uslijedile, predstavljen je cijeli niz projekata, od kojih takođe – nije bilo ništa. Da navedemo nekoliko:
- ČEZ-RITE Gacko: projekat izgradnje drugog bloka Termoelektrane Gacko (propao zbog nezakonite forme ulaganja kojim je država svojatala kapital malih akcionara kao svoj). Rezultat: odustajanje ČEZ (Češka el.privreda), arbitražni postupak i mogućih 60 miliona evra odštete koju će, ukoliko izgubi spor, platiti Elektroprivreda,
- Termoelektrana Stanari: ni nakon 4,5 godine od potpisivanja ugovora sa Vukom Hamovićem (EFT London-poznati trgovac el.energijom), termoelektrane još nema. Kad će biti – ne zna se. Rok je odavno istekao,
- Projekat izgradnje vjetroelektrana – Norveški investitor odustao,
- Projekat koncesione izgradnje malih hidrocentrala – projekat propao,
- Gornja Drina, Gornji Horizonti – megalomanski projekti koji traju na papiru od 1976. do danas, do sada nema konkretnih naznaka koji bi dali odgovore na pitanja: ko, kada, i čime,
- Projekat na Neretvi – status nepoznat,
- Janjski otoci – analizira se,
- izgradnja drugog bloka TE Ugljevik – već poznata priča sa anonimnom firmom sa Kipra i tajkunom Rašidom Serdarevim, po sistemu: šarena laža.
Sve ovo, i još mnogi drugi nepomenuti (nerealizovani) projekti, su učinili da mi danas imamo iste one kapacitete (sa izuzetkom par mini-hidrocentrala) koje smo imali i prije rata,1990. godine, sa tom razlikom da je stepen naplate daleko manji. Struja se masovno krade; gubici na mreži iznose čak 16,5%; Elektroprivreda godišnje ne naplati ogromnih 220 miliona KM isporučene energije; sudski sporovi u kojima je Elektroprivreda tužena strana iznose čak 412 miliona KM; trošak plata zaposlenih iznosi 209 miliona KM (bar 20% viška radnika).
Svjedoci smo da ovih dana rukovodstvo Elektroprivrede apeluje na potrošače da smanje potrošnju, jer je hidrološka situacija slaba i da se struja – kupuje po visokim cijenama. Kako je moguće da Hidroelektrane na Trebišnjici (najveća hidrocentrala, zapravo dvije, u RS) ne rade i da su van sistema, kada je 2006. godine otvoren tunel Fatničko polje, koji povezuje sistem kraških polja i koji je EFT upravo i pravio iz razloga da, kada je sušna godina, iz prirodnih rezervoara, polja, voda bude preusmjerena u akumulaciono jezero na HE Trebišnjica 1 i 2. Da podsjetim, tadašnji premijer je najavio da će direktnu korist od toga imati HE na Trebinju u vidu poboljšanog stanja akumulacije, uvećanog prihoda i dobiti. Od tada, HE Trebinje posluje – malo gore - malo dole, izgleda, u skladu sa meteorološkom prognozom (2007. godina 13 miliona gubitka, 2008., 2009., i 2010. solidna dobit od preko 30 mil. kumulativno, 2011. gubitak za 3. kvartal od preko 5,5 miliona)!? Osim toga, zašto bi trebalo da potrošače interesuje iz kog izvora dolazi energija!? Elektroprivreda, na ovaj način, dodatno pravi gubitke: pošto je cijena energije fiksirana, ukoliko ima problema u proizvodnji (budući da se el. energija ne može skladištiti već da se, ako zanemarimo gubitke u prenosu, troši samo ono što se direktno proizvodi u TE i HE centralama), ona mora da uvozi. Cijena koju plaća je redovno viša, obzirom da se trgovci strujom bave samo tržišnim cijenama (za razliku od domaće Elektroprivrede), po logici, ‘ako ti treba – plati’. A pošto Elektroprivreda godinama nije u stanju da zavede reda u naplati, nema nikakvo pravo da putem nekakvih apela obavještava potrošače (one koji redovno plaćaju, naravno).
Dalje, bitno je i analizirati stav da se Elektroprivreda neće privatizovati. Tokom zadnjih godina, vidjeli smo tendencije da se putem raznih ‘kreativnih’ ugovora, zaobilaznih dilova i poslova, kapacitet koji Elektroprivreda ima, prebaci na neke druge, privatne kompanije, bez adekvatne nadoknade. To su upravo slučajevi RITE Gacko-ČEZ, zatim pogotovo posljednji slučaj ugovorene izgradnje novih blokova TE Ugljevik (Rašid Serdarov), te dijeljenjem koncesija u bescijenje, čime se, de fakto, daju najveći potencijali privatnim kompanijama: vodeni resursi, nalazišta uglja. Ukoliko se ove tendencije nastave, za 10 godina će Elektroprivreda grcati u gubicima, jer novih kapaciteta (u većinskom vlasništvu države) neće biti, a privatni kapital (sumnjivog porijekla) će zagospodariti energetikom u RS. To nije put kojim treba ići.
Moguće rješenje: privatizacija Elektroprivrede, država da zadrži 50% plus jednu (zlatnu) akciju, putem međunarodnog tendera. Nešto slično je urađeno u Crnoj Gori, prije 3 godine. Problem sa ovim jeste globalni nedostatak kapitala, i činjenica da je sada loše vrijeme za prodaju – potencijalni kupac može kupiti svaku ozbiljniju državnu energetsku kompaniju ne samo u RS nego i na Balkanu sa 50-70% diskonta. Trenutna berzanska cijena Elektroprivrede RS je 735 miliona KM (a kapital nominalno iznosi skoro duplo toliko): teoretski, ako bi se prodajom 50% kapitala po trenutnoj tržišnoj cijeni dobilo cca 367 miliona KM, to je iznos koji je dostatan samo za izgradnju jedne manje, primjera radi, termocentrale (što pokazuje u kakvoj smo lošoj situaciji, i da nije dovoljno vikati ‘ne prodajemo Elektroprivredu’, već biti svjestan da je ni ne možemo prodati po iole zadovoljavajućoj cijeni).
Još jedno od rješenja (najmanje vjerovatno): zatezanje kaiša u Elektroprivredi, odustajanje od megalomanskih projekata, od javno-privatnih partnerstava štetnih po RS (ovo može biti dobar model finansiranja izgradnje novih projekata ali pod određenim uslovima), kontrola troškova, ukidanje sistema holdinga i spajanje u jedno preduzeće. Fokusiranje na realno izvodive projekte, eliminisanje korupcije unutar sistema Elektroprivrede. Formiranje tržišta (berze) el. energije, ozbiljna naplata isporučene energije i kontrola ljudskih resursa (kvantiteta i kvaliteta zaposlenih), i, naročito, depolitizacija preduzeća.
