piše: Slobodan Vasković
Postalo je opasno do kioska
otići. Kad izađem na ulicu, rizikujem da me pripadnici režima pretuku,
izvrijeđaju, ispsuju. Nisam podoban.
Tako i jutros u 9 časova i 20
minuta stojim na semaforu, kada se preda mnom zaustavi crvena „opel korsa“.
Glanc nova, čini mi se. A u njoj na mjestu suvozača posvećeni
poklonik/pripadnik vladajuće kriminalne oligarhije, vidno iznerviran što me u
to vrijeme vidi živog.
Ničim izazvan, taj NN „junak“
opsovao mi je majku, familiju, mijenjajući mi nacionalnu pripadnost (entitet nije pominjao) i akcentirajući
potrebu moje fizičke eliminacije.
„Hrabro srce“ režima odjedrilo
je nakon izrečenih prijetnji i psovki banjalučkim ulicama, a ja sam ipak „smogao“
hrabrosti da pređem do kisoka i kupim cigarete. I žvake.
Nisam ništa prijavljivao MUP-u,
niti ću to učiniti. Oni ionako štite samo pripadnike kaste.
Interesantno je sledeće: i u
maju prošle godine meni nepoznati ćelavci presretali su me u centru Banjaluke,
prijeteći mi eliminacijom. A tada nisam išao do kioska. Već do zubara. Tog
prošlog maja, u samo sedam dana, imao sam dvije prijetnje. Osim ćelavca, na mene
se ostrvio i kum Milorada Dodika Budo Stanković. Sve sam tada fino objavio u
tekstu „Prijetnje, psovke i kaciga“, tek da se zna.
Činim to i ovaj put. Tek da se
zna da nije lako ni do kioska otići u majsko jutro. U slobodnoj i demokratskoj Republici
Srpskoj. I pitam se, kada će pripucati?
