Ličnosti godine

piše: Slobodan Vasković

Uređivački kolegijum bloga „Sa druge strane“, kojim je suvereno predsjedavao Slobodan Vasković, održao je Drugu Izvanrednu sjednicu na kojoj je, nakon duže konstruktivne, na momente vrlo polemične, veoma intelektualne, senzualne i potentne diskusije, odlučeno da se formira Žiri, čiji je zadatak da probere Ličnosti koje su obilježile godinu na izmaku.

Usklađen sa Majanskim kalendarom i vremenom u Bakincima, Kolegijum je u Žiri imenovao Slobodana Vaskovića, koji je jedini član tog tijela. Nakon toga Slobodan Vasković održao je sjednicu Žirija na kojoj je, uz sasluženje samom sebi, praćeno bogobojažljivim pojanjem Ranke Mišić, sporadično prekidano intermezzo tihovanjem, i bezbrojnim razlozima za i nijednim protiv, izabrao jednoglasno Slobodana Vaskovića za predsjednika tog izuzetno značajnog tijela za (mo)mentalnu dekontaminaciju.

Žiri je donio standarde koje su članovi Žirija morali ispoštovati kako bi izbor Ličnosti godine u raznoraznim kategorijama bio utemeljen, objašnjiv, razumljiv, prihvatljiv, objektivan, nenapadan, u skladu sa hipotekama Vladike Grigorija na crkve u Hercegovini i iznenadnom striper bolešću Vladike Vasilija i, naravno, u harmoniji sa praistorijskim Hramovima u Bakincima i neuspjelim pokušajima vehabija da se dokopaju građevinskih parcela u tom svetilištu Posrnulih.

Nakon što je Žiri konstatovao da su iskupljeni i na kamaru stavljeni svi uslovi i standardi, članovi Žirija na čelu sa Predsjednikom Žirija pristupili su dugotrajnom vijećanju o broju kategorija u kojima će se, tradicionalno prvi put, birati Ličnosti godine. Dogovoreno ja da taj broj ne bude neki konkretan broj, već onako. Nakon tog zaključka, došlo je do velike polemike oko najvažnije kategorije, nazvane „Bijednik godine“. Nije problem bio u kandidatima, (tih je napretek), već u činjenici da je jedan od nominovanih Tooooliki Bijednik da bi za njega, a i za publikum, bila uvreda nazvati ga tek Bijednikom godine. Stoga je Predsjednik Žirija, u skladu sa svojim božanskim ovlastima, odlučio da se ove godine uvede kategorija Bijednik svih Bijednika godine. Rečeno učinjeno, vijećanje, sendviči, prejeftina salama, ptičje mlijeko, par namještenih tendera, ponovo vijećanje; argumeti Za i Protiv, Marilyn Manson, Marilyn Monroe, Neki to vole vruće..., Zvuci sa Zmijanja, Jandrino jato iznad kukavičijeg gnijezda..., još vijećanja i Konačno - Ličnosti godine su pred vama!

Bijednik svih Bijednika godine
Žiri je jednoglasno i izvan svake razumne sumnje ovu laskavu titulu dodijelio Desnici Radivojeviću, ministru u Vladi Federacije BiH. Desnica je Takav Bijednik da Žiri, ma koliko se trudio, nije mogao naći dovoljno snažnih, jakih, vizionarskih, uvredljivih riječi da opiše svu Bijedu tog Šljama. Radivojević je bio član SDA, kojeg je neškolovani Ministar policije u Vladi FBiH Predrag Koka Kurteš (predratni kafe kuvar u sarajevskoj miliciji) odveo na Bled, u jeku tuče između SDA i SDP, te ga šuškama ubijedio da priđe privatnom kružoku leziljebovića i gulikoža Zlatka Lagumdžije. Čim se Desnica osjetio dovoljno ušuškanim obznanio je svoj prelazak u SDP, nakon čega ga je nezakoniti predsjednik Federacije Živko Ante Budimir (tri imena nigdje prezimena) privremeno smijenio. Desnica je sedam mjeseci bio na ledu, gdje se prehladio, i gdje ga je pronašao Stari Dobri Lijan, koji ga je ušuškao  još bolje i od Koke i od Kurteša, a Bogami i od Šanke, nakon čega je naš laureat shvatio da mu bez Narodne stranke i Rada nema ni Boljitka. Bilo je to dovoljno nelegalnom Budimiru da, zajedno sa Antom i Živkom, ponovo rukopoloži Desnicu u Ministra i Zlatka u ponor sopstvenog mu ludila.

Iskreno zgađeni, monstruozno ubrljani, brutalno umazani bezbrojnim prljavštinama koji su Desnici priskrbili oreol Bijednika svih Bijednika, članovi Žirija pristupili su kolektivnom višečasovnom riganju, nakon čega su, dehidrirani, donijeli odluku da ne biraju Bijednika godine, jer je postojala realna opasnost da fizički (zbog prevelike iscrpljenosti) ne budu u mogućnosti izabrati Laureate u ostalim kategorijama.

 Nakon primljenih infuzija, nabavljenih ispod ruke u lancu apoteka “Kljajčin, Škrbić&Kum”, Žiri je nastavio zasjedanje. Na redu su bile kategorije Paranoik godine i Patološki tip godine. Aklamacijom je odlučeno da se ova nagrada objedini i dodijeli pod integrisanim integralnim imenom Patološki Paranoik&Tip godine. 

Tananana!!! Tananana!!! ( Za neupućene-Tananana označavaju fanfare, omiljeni duvački instrument Ranke Mišić). Ranka Mišić: “Tananana”! 

Patološki Paranoik&Tip godine je Milorad Dodik. Razloga je mnogo. I previše. Prvo je početkom godine izgubio kontrolu nad Aleksandrom Džombićem, potom je izgubio kontrolu nad sobom i podržao levata Borisa Tadića koji je izgubio predsjedničke izbore u Srbiji. Potom je Tadić izgubio i u Demokratskoj stranci, što je Dodika dodatno motivisalo na patološke postupke, koji su doveli do toga da je zajedno sa SNSD-om izgubio lokalne izbore u oktobru. Tu psihopatologija ne prestaje, jer kreću fizički obračuni unutar SNSD-a, nakon čega je Domagoj nasrnuo na Hypo&Son, sve to uslikao je BN TV, što je Psiho Dodika dovelo do patološkog obračuna sa Vladom Trišićem, a njegove paranoje pojačalo je odvođenje potentnog Miškovića u impotentni pritvor, plus srbijanska istraga dodikovaca a la Dragan Đurić&Zekstra. I manje snažni od Dodika bi proparanoisali, osjetili se progonjenim, izdanim, opkoljenim… 

Uz sve to, još je i Igor Radojičić počeo da se prostituiše na Tviteru, što je Dodika iziritiralo toliko da je nasrnuo na Milovana Topolovića, koji je mislio da može da piše Pukovniku.  

 
Dupeglavac godine 
Ponesen genijalnim otkrićem novinara-istraživača Javnog servisa da se u Domu penzionera toči “vino bez deklaracije”, Žiri se razuzdao i razigrao i u vezi sa ovom kategorijom bio na visini zadatka - bez dileme smo za Dupeglavca godine probrali Sulejmana Tihića. On je ovu titulu zaista zaslužio, jer je iskusio “redaljku” šestorke (Dodik, Lagumdžija, Dragan Čović, Božo Ljubić, Fahrudin Radončić, Mladen Bosić), a da to nije shvatio ni tri dana nakon što je “silovan” pred očima cjelokupne javnosti.Vjerujući u potpisani dogovor sa Dodikom i usmeni sa Čovićem oko izbacivanja Lagumdžije iz Savjeta ministara, Tihić se šestorci namjestio kao “švedski sto”, što oni nisu propustili iskoristiti, nakon čega su ga “iskorištenog” šutnuli u opoziciju. Tihiću nije pomoglo ni višestruko salijevanje strave, konzumiranje vode preko mašica, hodanje natraške, poklapanje ušima po glavi, mahanje ušima, Trojanove kozje uši, zapisi pored puta i iznad vrata…, Izetbegović mu kuca na vrata kancelarije.

Licemjer godine
Žiri je čvrsto odlučio da ovu laskavu titulu (u rangu Miss fotogeničnosti u izborima za Miss) ponese mlađani tviter revolucionar Igor Radojičić - osoba koja je šest godina Dodiku bio što i Tom Hejgn Majklu Korleoneu. A sada bi da se sve to zaboravi i da se izvuče od odgovornosti za zlo koje je aktuelna vlast počinila ovom narodu. Trenutni odnos Dodika i Radojičića najbolje oslikava jedna rečenica Majkla Korleonea u filmu “Kum”.Majkl kaže: „Mnogim stvarima me je otac naučio. Drži prijatelje blizu, ali neprijatelje još bliže”. I Dodik i Radojičić još uvijek se maksimalno pridržavaju ove krilatice i preblizu su jedan drugom. Još malo.

Apsolutna Nula godine
Apsolutna Nula godine bez sumnje je Zlatko Lagumdžija, što je Žiri sa nepodnošljivom lakoćom utvrdio. Nakon dvogodišnjeg lutanja u izmaglicama sopstvenog političkog ludila, javnog prostituisanja s kim god stigne, tiranisanja građana, ponižavanja Hrvata, pa Bošnjaka, pa i Hrvata i Bošnjaka, ljubljenja stražnjice Dodiku, silovanja institucija, ljubljenja stražnjice Čoviću, cjelova u stražnjicu Ljubiću…, riječju opšteg ludila, Lagumdžija je odlučio da izglasa nepovjerenje sopstvenoj vladi. Dalje nema.

Miš godine

Konkurencija u ovoj kategoriji je bila prežestoka, što je dovelo do oštre polemike u Žiriju, koja je na moment prijetila da izmakne kontroli. Upravo zbog toga Predsjednik Žirija nakratko je prekinuo sjednicu, te zajedno sa ostalim članovima tog uvaženog tijela preslušao najnoviji CD duhovnih pjesama u izvedbi ingeniozne i fatalne Ranke Mišić. Bio je to vrlo erotiziran samozatajan i osvježavajući i orgazmirajući moment, nakon čega je Žiri, ne skidajući oči sa zanosne Ranke, jednoglasno presudio: Miš godine je Vlado Trišić, vlasnik BN TV. Nema šta mu Dodik nije opsovao i kako mu nije prijetio, ali sve to Trišića nije nagnalo da objavi i jednu jedinu riječ o tome. Štaviše, željno iščekuje pomirenje, jer mu je dojadilo da ponovo bude utajivač; nanovo bi u elitu. 

SRNA godine je bez sumnje Milica Džepina koja je uspješno izmakla režimskim Lovcima na jelene i njihovim psima tragačima. Žiri je utvrdio da je Džepina gotovo pa analfabeta (ana, alfa, beta, gama, delta..), ali, cijeneći njenu volju da preživi na funkciji, odanost Šefu, sluganstvo slugi Peri i kabinetskoj sobarici Bilji, te vještinu eskiviranja napada Lovaca, odlučeno je da joj se dodijeli ova lenta.
 
Sirotanović godine
Prilikom odlučivanja o dodjeli ove nagrade predsjednik Žirija Slobodan Vasković stavio je moratorij na svoje učešće u radu Žirija, zbog mogućeg sukoba interesa. Nakon toga je Žiri nastavio sa radom i jednoglasno odlučio da je Sirotanović godine Damir Kaletović zvani Jeza. Siroti Jeza toliko je jezovito koristio uredničku poziciju na FTV-u, da uposlenici te kuće nisu mogli od sramote izaći iz kuće, te su se odlučili da taj Javni servis otmu iz Jezinih (čitaj SDP-ovih) ruku i predaju ga u šake Avdi Avdiću. Kolateralna šteta Jezinih uredničkih fantazmagorija, onanisanja i rektalnog izvještavanja je udaljavanje njegovog vlasnika Bakira sa sveuredničke pozicije. Siroti, neshvaćeni Jeza nakon toga je nisko pognute glave, ali vrlo ponosno i dostojanstveno (kako i priliči neshvaćenom Poltronu), napustio informativu i skromno nastavio svoj ultraskromni jezoviti novinarski opus u Dokumentarnom programu. 

Nakon izbora u pojedinačnim kategorijama, Žiri je pristupio teškom razmatranju pristiglih nominacija u grupnjacima. Prvo je, uz četveroručno guslanje Pantelije Ćurguza i Rade Rakulja, te poj profesionalnih narikača Željke Cvijanović, Dušanke Majkić i Srđana Mazalice, odlučeno da se dodijele nagrade u dvije grupne kategorije.
 
Ranka Mišić: “Tananana, tananana”!

Najjadnija institucija godine   
Da bi donio odluku u ovoj kategoriji, Žiri je morao pribjeći čak i preglasnom čitanju saopštenja Upravnog odbora Udruženja novinara RS, u čijim smo nesmozganim bespućima pseće vjernosti Dobrotvoru konačno našli i utočište i ideju vodilju, koja nas je dovela do saznanja/spoznaje da za Najjadniju instituciju godine proglasimo Oslobodilačko Specijalno Tužilaštvo Republike Srpske. Za kokošija prsa su pobijedili Narodnu skupštinu RS, a kap koja je prelila pobjedničku čašu je činjenica da je Oslobodilačko Specijalno Tužilaštvo RS uspjelo da oslobodi čak i saradnike narko bosa Darka Šarića.

Fuj godine
Ovu vrlo značajnu nagradu Žiri je bez po muke dodijelio emisiji “Privatno”, koja se emituje na lokalnoj ATV, bliskoj Ranki Mišić. Neinteligentno, niskogledano teferičli okupljanje pod palicom ovdašnje debele i sretne Karleuše, u narodu znano kao i “Presing”, te jadni “Apostrof”, uprkos svoj svojoj plitkosti nisu mogli ni prismrditi jadu i bijedi ovdašnjeg novinarstva. Fuj, Fuj, Fuj. 

ЗАРАДИЛИ 27 МИЛИОНА КМ ЗАМЈЕНАМА ЗЕМЉИШТА У БАЊАЛУЦИ

Пишe: Драган Чавић

У Лакташима живи Перица Репајић стар 50 година , по занимању је трговац , и то добар, све док је оваква држава.

У Бањалуци живи Еди Ханеш,стар 59 година, по занимању је професор, директор је Пољопривредне школе, уз то је и трговац , и то лош , такође све док је оваква држава.

Питате се какве везе са њима двојицом може имати народни посланик у Народној скупштини Републике Српске ?

Ево о чему се ради.

Још 10. јула 2012. године поставио сам посланичко питање:

„Ко су физичка и правна лица која су са Пољопривредном школом у Бањалуци извршила замјену земљишта , под којим условима је замјена извршена и тражим копије уговора Пољопривредне школе с тим физичким и правним лицима“?!

Одговор сам добио почетком децембра и то само дјелимично, али ипак довољно да се потврди све оно што сам раније тврдио, да су Република Српска и град Бањалука остали без више стотина дунума атрактивног градског грађевинског замљишта, због дјеловања или недјеловања моћника на власти у РС и Бањалуци ,чиме је група људи дошла у прилику да згрне десетине милиона КМ на невјероватним шпекулацијама.

Ова двојица су реализовали уговоре о замјени земљишта под савршеним условима у корист појединца, а на штету државе.

Прича заслужује пажњу, јер је школски примјер организоване преваре у којој су главни актери само марионете, а иза њих су сигурно моћници из институционалног врха Републике Српске и града Бањалуке.

Није непознаница да Пољопривредна школа у Бањалуци располаже стотинама хектара земљишта које је годинама кориштено за потребе образовања средњошколаца. Због наглог ширење и изградње Бањалуке земљиште ове средње школе у Лазареву (Буџаку) одједном је постало атрактивно за грађевинску изградњу и постало је предмет интересовања многих шпекуланата.

И посао је кренуо.

Школски одбор Пољопривредне школе у Бањалуци доноси одлуке (једна од њих је донесена 19.07.2011.године) којима се изричито даје директору право да „проведе поступак и закључи уговор о адекватној замјени земљишта“, како би Пољопривредна школа „обављала дјелатност пољопривредне производње која је уједно и образовно васпитна дјелатност“, због тога што је Град Бањалука земљиште ове школе прогласила „градским грађевинским земљиштем“. У истој одлуци се наглашава да се „земљиште Пољопривредне школе не може отуђити путем продаје“.

Тиме су формално испуњена два основна услова за превару:

први- да се земљиште не смије продавати,

и други - да је директор овлаштен да закључи уговор о адекватној замјени земљишта .

Наведену одлуку потписао је Предсједник школског одбора Горан Мишић.

И уследили су уговори са одабраном клијентелом.

Најупечатљивији је примјер два уговора са Перицом Репајићем из Лакташа, чији је надимак Перо Дукат.

Особа која је повезала Репајића са Едиjeм Ханешом, директором Пољопривредне школе, зове се Будимир Станковић из Лакташа. Власник је, између осталог, и ресторана „Кеј“ у којем је Предсједник РС чест гост, што не треба да чуди, јер њихово пријатељство и почиње из средњошколских дана када су заједно похађали управо средњу Пољопривредну школу, у којој је тада Еди Ханеш био професор физичког васпитања.

Репајић је прије реализације замјене земљишта покуповао сеоско земљиште у селима код Бањалуке и Лакташа, Трну, Ивањској и Бакинцима.Када је то земљиште укњижио у власништво, услиједила је замјена тог сеоског земљишта за градско у Лазареву(Буџаку). Сачињени су слједећи уговори код нотара Миленка Делића из Бањалуке и Драгојле Алексић из Приједора.

 По претходном уговору испада да је Репајић купио земљу у Трну и Ивањској по невјероватно високим цијенама од просјечно 48.230 КМ за 1 дунум, иако je, у вријеме склапања уговора, стварна цијена једног дунума земље у овим сеоским подручјима била максимално 8.000 КМ за дунум.

Истовремено, испада да је цијена 1 дунума земље на наведеној локацији у Лазареву(Буџаку) износила 100.080 КМ, иако је стварна тржишна цијена градског грађевинског земљишта, у то вријеме, на наведеној локацији износила 220.000 КМ за дунум.

Из уговора је потпуно јасно да је принцип овог штетног посла по државу заснован на прецјењивању вриједности земље на селу, уз истовремено потцјењивање вриједности градског земљишта у Лазареву (Буџаку).Тако је  дунум земље у граду мијењан за 2,07 дунума на селу, према одредбама овог штетног уговора, иако је стварни, тржишно утемељени однос, требао бити  дунум у граду за 27,5 дунума у селу. 

По претходном уговору испада да је Репајић купио земљу у Ивањској и Бакинцима по невјероватно високим цијенама од просјечно 17.360 КМ за  дунум, иако je у вријеме склапања уговора стварна цијена једног дунума земље у овим сеоским подручјима била максимално 8.000 КМ за дунум.

Истовремено, испада да је цијена дунума земље на наведеној локацији у Лазареву(Буџаку) износила 66.490 КМ, иако је стварна тржишна цијена градског грађевинског земљишта, у то вријеме, на наведеној локацији износила 220.000 КМ за дунум.

Из уговора је потпуно јасно да је принцип овог штетног посла по државу заснован на прецјењивању вриједности земље на селу, уз истовремено потцјењивање вриједности градског земљишта у Лазареву (Буџаку).Тако је 1 дунум земље у граду мијењан за 3,83 дунума на селу, према одредбама овог штетног уговора, иако је стварни тржишно утемељени однос требао бити 1 дунум у граду за 27,5 дунума у селу. 

Дакле, Репајић је по претходна два уговора дао 424 дунума земље у селу за 137 дунума градског грађевинског земљишта у Бањалуци. Убрзо иза тога услиједила је продаја дијела овог земљишта у Бањалуци, али сада по стварним тржишним цијенама. Прије тога , Репајић је успио да за кратко вријеме укњижи ово градско грађевинско земљиште у власништво 1/1 у катастарским и грунтовним књигама у Бањалуци.

Оно што Репајић није предвидио је судски спор којег је покренула Административна служба града Бањалуке, оспоравајући право Пољопривредне школе да дио земљишта прометује, јер је на том земљишту Пољопривредна школа имала право располагања, а власничко право над овим земљиштем је припадало Срезу Бањалучком у вријеме додјеле на кориштење. Дакле, Град Бањалука сматра да се предметне парцеле нису могле укњижити у власништво Пољопривредне школе, а тиме ова средњошколска установа није имала право ни да их замјени са Репајићем.

Ипак, Репајић је дио земљишта у Лазареву (Буџаку) продао купцима који су уредно и масно платили ове парцеле, а онда се суочили са чињеницом да на том земљишту ништа не могу градити, јер су парцеле у судском спору.Тиме их је Репајић, заједно са Ханешом, довео у проблеме да сада не знају шта да раде, јер су се, ни криви ни дужни, нашли у судском спору, иако им је Репајић тврдио да је све чисто и легално. Цијела режимска машинерија упрегнута је у настојање да се ова непредвиђена правна заврзлама расплете, а ову непотребну збрку изазвала је Миланка Зец запослена у градској управи ,која је самоиницијативно, без  одобрења шефова покренула овај спор код суда.

Репајић је направио купопродајне уговоре са купцима „Октан промет“ из Бјељине код нотара Миленка Делића у Бањалуци и „Бинго“ код нотара Сенада Ковачевића у Тузли.Ови купци појма нису имали да је земљиште које су купили, претходно сумњиво и шпекулативно дошло у власништво Репајића.Репајић је имао исправне изводе из грунтовнице и катастра о власништву над земљиштем које им је продао, а купци су, наравно, вјеровали у катастарске и грунтовне изводе, не знајући да је Перо Дукат до таквих исправа дошао захваљујући подршци режимских моћника.

Из претходних уговора потпуно је јасно због чега је дошло до замјене земљишта са Пољопривреном школом, као и што је јасно да Ханеш и Репајић представљају марионете које су само понијеле одговорност за овај штетан посао по државу, а праву корист остварили су они који су их подржавали и омогућили им да заврше овакве послове замјене земљишта.

Када би се и повјеровало да је замјена сеског земљишта за градско изведена по објективним цијенама, и под таквим околностима Репајић је на ова два уговора остварио разлику у цијени од готово 5 милиона КМ, што представља чисту зараду.

Осим са Репајићем, у још два уговора Ханеш је извршио замјену укупно 137 дунума градског грађевинског земљишта за укупно 424 дунума сеоског земљишта.Осим ових уговора, Ханеш је направио још 4 слична уговора. Према уговорима који су ми доступни, вредновано стварним цијенама, види се размјера користи коју ће препродајом остварити Репајић и његови заштитници.

Када се изврши ревалоризација стварне цијене по којој је Репајић купио сеоско земљиште тек тада се види права зарада остварена продајом купцима.

Из свега претходног је потпуно јасно да су овим трансферима замјене земљишта нанесене огромне штете јавним средствима Републике Српске. Омогућено је групици људи да остваре енормне зараде на разликама у цијенама земљишта. Умјесто да ове паре заврше у буџетима Републике Српске и Града Бањалуке, завршиће у џеповима режимских моћника.

И на крају, могу само рећи да су ови подаци најбоља илустрација у каквом друштву живимо. Епилог оваквог евидентног злодјела против Републике Српске неће бити могућ све док режим не буде срушен.Ово је само један мали прилог великој слагалици махинација са градским грађевинским земљиштем у Бањалуци. Сличних замјена земљишта, што у режији градске управе у Бањалуци, што у режији републичких власти, било је на десетине, а можда и стотине. Прича око градског грађевинског земљишта којим располаже Пољопривредна школа још није завршена. Режим увелико ради да и задњи дунум шпекулативно заврши у власништву сличних мешетара као што је Перица Репајић.

До скора је у игри био уговор о пословно техничкој сарадњи Пољопривредне школе са Београдском компанијом „Делта холдинг“ Мирослава Мишковића, по којем је школа требала бити дислоцирана у сеоско подручје, а локација на којој се налази школа са преосталим земљиштем да пређе у власништво Мишковића, али је то пропало .

Сада је исти аранжман понуђен неким Израелцима и Русима.Тешко је вјеровати да Еди Ханеш има капацитет за овакве аранжмане и није тешко погодити ко то једини може.

Када се томе дода да стотинама хектара градског грађевинског земљишта располаже и Земљорадничка задруга Агропромет (на десној страни Карађорђеве улице на Лаушу) које је одавно на мети режимских олигарха, нема дилеме, шпекулације градским грађевинским земљиштем ће се наставити послије поновног сједања новог-старог  режимског послушника у фотељу првог човјека Бањалуке.

Због оваквих послова режим се грчевито борио да Бањалуком влада и наредне четири године.

И изборио се!

Poljubac a la Bordžija

Piše: Slobodan Vasković

Premijer Srbije Ivica Dačić, (16.09. ove godine), naveo je da njegova saradnja sa vlastima RS “neće biti u smislu grljenja, ljubljenja, isticanja srpstva, već konkretnog doprinosa za građane i Srbije i RS”.

“Ostavite se grljenja i ljubljena i isticanja ko je veći Srbin, dajte pomažite ovom narodu i radite svoj posao”, istakao je tada Dačić u Banjaluci.

Tri mjeseca kasnije, Dačić je ponovo došao u Banjaluku, zajedno sa predsjednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, i sve se završilo na “grljenju i ljubljenju”, s tim što su poljupci između vrha RS, ovaploćenog u Miloradu Dodiku i njegovih gostiju, neodoljivo podsjećali na Bordžijine. I to obostrano. Riječju, za vrijeme vladavine Borisa Tadića Srbijom, takozvani specijalni i paralelni odnosi nisu postojali (ako se izuzme visoko razvijena saradnja u kriminalnim oblastima), ali su zato poljupci bili vrlo kvalitetni, sočni i na nivou mekih pornića. Danas nema ni specijalnih ni paralelnih veza, nikakve osmišljene saradnje; još manje želje za njom, a zagrljaji i cmakanje između Nikolića, Dačića i Dodika neodoljivo podsjeća na izraze saučešća, a nikako na prijateljske, dobrosusjedske, paralelne, specijalne ili bilo koje druge pozitivne odnose.

Niti se Nikoliću dolazilo u Banjaluku, niti se Dodiku dočekivalo Nikolića, ali morali su da “pregrme” taj neželjeni susret, svako iz svojih unutarpolitičkih razloga (Dačić je bio prisutan zbog alibija). Nikolić je na čelo Srbije zasjeo prije više do pola godine i nije dalje mogao odlagati put u RS; uz to, na domaćoj političkoj sceni mu se Platforma o Kosovu nalazi u fazi “kvasanja”, te je procijenio da mu nije naodmet “mali poticaj” u vidu ispraznog srbovanja, što njegova posjeta Banjaluci jeste. Sa druge strane, Dodik svojom “gostoljubivošću” pokazuje da ga ne tretiraju samo u srbijanskom Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, već i u institucijama te države.

Otužni skup najviših funkcionera Srbije i RS, pratila je njegova još otužnija organizacija: iz Dodikovog kabineta nisu ni najavili dolazak Nikolića, već smo vijest o tome saznali iz dvora predsjednika Srbije.

Dodik nije propustio priliku da izrazi žaljenje što su na vlast u Srbiji došli Nikolić i ostali vučići, javno kujući “u zvijezde” Miroslava Miškovića, osobu koja je opljačkala Srbiju do gole kože, a ponešto je ušićarila i u RS.

"Mislim da Srbija ima potentne investitore koji mogu poslovati u regionu. Kamo sreće da Srbija ima mnogo više takvih investitora kao što je Mišković", rekao je Dodik za beogradski “Kurir”, otvoreno stajući na stranu čovjeka koji je 1,5 milijardi Evra stekao pljačkajući tu istu Srbiju. Iz Dodikove perspektive takav stav je očekivan, jer ono što je njegov prijatelj Mišković uradio Srbiji, on je učinio Republici Srpskoj - doveo je do prosjačkog štapa.

Ni Nikolić se u “ulaznom intervjuu”, kojim je najavljen njegov dolazak, nije previše bavio Dodikom - gotovo da ga nije ni pomenuo, pokazujući da mu ta posjeta pada jednako teško, koliko i njegovom “domaćinu”. Koliko je to sve bilo jalovo, mučno i, standardno, loše improvizovano ukazuje i činjenica da je sastanak između premijera Aleksandra Džombića i Ivice Dačića otkazan, te su sve “velike dogovore” otvorili u prisustvu dva predsjednika.

Od velikog trešenja gore nije se rodio čak ni miš, a Memorandum o  saradnji između ministarstva pravde i državne uprave Srbije i ministarstava pravde i lokalne uprave i samouprave, koji je (kao “kruna susreta”) potpisan u Banjaluci, može se slobodno proglasiti najvećim šupljikatom u dvadesetogodišnjoj istoriji srpsko-srpskih odnosa.

P.S. Dodik urnisao Peru Simića i Milicu Džepinu

Milorad Dodik proteklih mjeseci okomio se na semberce u medijima. Nakon što je vulgarno izvrijeđao i ispsovao Vladu Trišića, vlasnika BN TV, Dodik se prije nekoliko dana teško obrušio i na svog medijskog savjetnika i slugu pokornog Peru Simića. U tom razgovoru Simić se proveo kao “bos po trnju”, a Dodik, kao ni u razgovoru sa Trišićem, nije birao riječi. Crven Ban mu je taj dan baš radio, jer je finiširao sa Milicom Džepinom, nekakvom šeficom u SRNI. I ona je teško fasovala, a razlog ataka na nju i Simića je što ta nazovi agencija nije emitovala saopštenje nazovi Udruženja novinara RS o nazovi aferi, u čijem je centru bilo nazovi Specijalno tužilaštvo RS.

Ova nazovi afera još nije okončana, a bitno je naglasiti da je RTRS otkazao (od 1 januara 2013. godine) servis SRNE, iz istih razloga iz kojih je Dodik popljuvao svoje medijske krpe. (Uzgred, Džepina bi vrlo lako ovih dana mogla biti “oduvana” iz SRNE!)

Prije toga Dodik je intervenisao da nagrada “Nikola Guzijan” ne ode u ruke jedne ovdašnje poznate novinarke, koja mu se grdno zamjerila.

“Ukoliko joj dodijelite nagradu, garantujem vam da vam niko na svečanost neće doći”, poručio je Dodik “nezavisnom” žiriju, koji je navrat-nanos “ukapirao” da je novinarsku nagradu "Nikola Guzijan" “zaista zaslužila” Valentina Rupčić, zamjenik glavnog i odgovornog urednika "Večernjeg lista".

Pa neka mi još jednom neko kaže da Dodik ne podržava slobodu medija!

Ubistva sa potpisom mafije - drugi dio

Part 1:

Part 2:

Part 3:

Part 4:

Darko Elez za “Avaz“: Prave ubice su na slobodi, a sve svaljuju na mene!

Darko Elez, često spominjan kao vladar podzemlja u manjem entitetu, a koji je prvoosumnjičeni u akciji "Lutka", s trenutnom adresom u Sremskoj Mitrovici, gdje u Okružnom zatvoru robija devetogodišnju kaznu za teška krivična djela, jučer je telefonom pozvao redakciju "Dnevnog avaza" da bi, kako je rekao, iznio svoju stranu priče. 

Elez tvrdi da mu je želja "razjasniti navode koji tokom posljednje tri sedmice kruže u regionalnim medijima". No, ovaj krim-boss zapravo je samo pročitao, očito ranije pripremljenu izjavu obrušivši se na, kako on tvrdi, glavnog svjedoka u akciji "Lutka" -Anđelka Veljančića, kojeg optužuje da je ubica.  

Podnio molbu

- Pošto sam označen kao organizator najveće zločinačke organizacije, najveće poslijeratne akcije, kako je od milošte nazivaju pojedinci, imam moralnu odgovornost, kako prema mojoj porodici tako i prema ljudima koji su tu zatvoreni i njihovim porodicama, da dođem u BiH kako bih se suočio s optužbama i dokazao da nije to tako kako sve nas žele predstaviti javnosti - kazao je Elez. 

On tvrdi da se organizatori, pomagači i izvršioci ubistava u manjem entitetu "normalno šetaju, žive i grade imperije". 

- Istina je da i poslije ovoliko godina još nisu rasvijetljena sva ubistva, pa ni ova za koja se teretim ja, kao i ubistva Milorada Todorovića, Željka Todorovića, Mikice Todorović, Mladena Ćehe, Marijane Kovačević, Ratomira Spaića, Željka Markovića, Srđana Kneževića, Srđana Đurića, Slaviše Bjelinca, Riste Jugovića, Jankovića, koji je bio tjelohranitelj Todorovićev, i konobara koji je ubijen na Vracama. Organizatori, pomagači i izvršioci svih ovih ubistava normalno šetaju, žive i grade imperije, a s ovim hapšenjima u akciji "Lutka" želi se sve ovo zataškati i svaliti na mene i ljude oko mene, što sigurno neću dozvoliti - tvrdi Elez.

Prema njegovim tvrdnjama, navodni krunski svjedok Tužilaštva BiH je Anđelko Veljančić, na osnovu čijeg je iskaza otvorena istraga, a s kojim je jedno vrijeme bio u dobrim odnosima.  

- Tužno je što su pravosudni organi dozvolili osuđenom Veljančiću da posjeduje dva mobilna telefona i materijalne dokaze koje su ustupili pravosudni organi Srbije, transkripte, jer je sve to zloupotrijebio, čitao, sklapao kockice, kako bi se montirali postupci protiv mene i ostalih. Očigledno pravosudni organi slijepo vjeruju Veljančiću, pa mu daju titulu svjedoka pokajnika, iako i sami znaju da je 70 posto stvari slagao, izmislio, drugog optužio, kako bi prikrio sebe i svoje zločine - kazao je Elez.

Svjedok ubica

On je direktno optužio Veljančića da je ubijao djecu tokom rata na Kosovu te da je likvidrao Borisa Govedaricu 25. avgusta 2007. godine ispred tržnog centra "Tom" u Istočnom Sarajevu.

- Prvo što se s njim mora uraditi jeste vještačenje njegovog mentalnog zdravlja. 

Posjetili su me tužioci Čampara i Mihajlović (Dubravko Čampara, postupajući tužilac u predmetu "Lutka", i Božo Mihajlović, šef Posebnog odjela za organizirani kriminal Tužilaštva BiH, op. a.). Dao sam takav iskaz da sam se branio šutnjom. Nekim ljudima iz Srbije ne odgovara moj dolazak, pa se ne zna tačan ishod svega. Mnoge stvari su ispletkarene. Taj Anđelko, njemu se mnogo vjeruje, to je idiot, past će mu izjava u pet mojih riječi kada dođem - rekao je Elez.

Dodik postavio Tomaša i rasplakao Radojičića

Piše: Slobodan Vasković

Igor Radojičić podnio je ostavku na mjesto šefa kadrovske Komisije Izvršnog odbora Saveza nezavnih socijaldemokrata (SNSD). Ovu vijest je objavila Alternativna televizija, inače bliska premijeru Aleksandru Džombiću, a sam Radojičić nije je ni demantovao ni potvrdio.

„Ne znam šta je u pitanju, nešto ATV javio, neotkud, o nečemu ...”, napisao je Radojičić na svom Twitter nalogu, odgovarajući na upite oko ove informacije.

Kako su nam potvrdili izvori iz SNSD-a, Radojičić jeste podnio ostavku na mjesto šefa kadrovske komisije u stranci, ali ne iz moralnih ili principijelnih razloga, već zato što je Milorad Dodik, predsjednik partije, naredio da se na mjesto direktora Fonda zdravstvenog osiguranja postavi Darko Tomaš iz Prnjavora.

Postavljajući Tomaša, osobu od ličnog povjerenja, Dodik je pokazao da ne vjeruje nikome u stranci, posebno ne liniji Nebojše Radmanovića i Igora Radojičića, koji su mjesecima putem jednog dnevnog lista rušili Kljajčina, pokušavajući da na njegovo mjesto dovedu sebi lojalnog čovjeka.

Dosadašnji direktor Fonda zdravstva Goran Kljajčin je prije nekoliko dana podnio neopozivu ostavku na tu funkciju, ali ne iz zdravstevnih razloga, kako se tvrdilo, već zbog seks afere. Prema dobro obavještenim izvorima, Kljajčinova ljubavna afera imala je svoju tamnu stranu, jer mu je zaprijećeno “svijetlim oružjem”, poslije čega je u stranci odlučeno da se i poslovni i ljubavni problem direktora Fonda riješe njegovim odlaskom iz te institucije.

Svojim smiješnim postupkom, kao što je ostavka na mjesto šefa kadrovske komisije SNSD, Igor Radojičić je pokazao da je tek politikant i da nikada neće postati političar od formata. Da drži do političkog morala i da zaista jeste to što bi želio da javnost vidi u njemu - političar koji ima autoritet, Radojičić ne bi sebi dozvolio da u proteklih skoro sedam godina bude mostobran preko kojeg su u Narodnoj skupštini RS verifikovane brojne kriminalne aktivnosti režima, poput privatizacije “Boske”, pljačke na izgradnji Admistrativnog centra, auto-puta Banjaluka-Gradiška, izgradnji zaobilaznice Čemerno….

Radojičić je bio i ostao mali aparatčik, nespreman da bilo šta sam učini. On je i sada, kao i ranije, ubijeđen da je njegov politički uspjeh produkt Dodikove harizme, a ne lične sposobnosti, što je, ruku na srce, tačno.

Zbog svega ovoga, u Radojičićevom potezu s početka priče ne treba tražiti nikakvu dubinu, posebno ne treba očekivati da je on spreman dići glas i napustiti toliko željenu i voljenu fotelju predsjednika Narodne skupštine i suprostaviti se režimu zbog opšteg interesa. Radojičić je u svojoj dosadašnjoj karijeri mnogo puta pokazao da mu je sopstveni mali interes najvažniji i da je on zbog njega spreman in continuo savijati kičmu do beskraja.

Zbog svega izrečenog, njegova ostavka na mjesto šefa kadrovske otužna je koliko i njegova politikantska karijera. Otužniji od toga su njegovi svakodnevni napori da sakrije činjenicu da je isprazni pozer i pokuša se pokazati javnosti kao formatiran političar.

Pravda za Vaskovića: Okružni sud ukinuo presudu Osnovnog suda da je Vasković oklevetao Čađu

Već u nekoliko navrata režimski mediji slavodobitno su objavili informacije kako su neki od zvaničnika Republike Srpske dobili sporove protiv Slobodana Vaskovića. Najčešće je to Milorad Dodik, koji je podnio najviše tužbi, potom Aleksandar Džombić, a ima i ostalih.

Istina, sudovi su u nekoliko navrata presudili u korist Dodika i Džombića. Isti ti režimski mediji nikada ne navode da je Vasković u dosadašnjoj karijeri najtuženijeg novinara u BiH tri puta pobijedio na Sudu (zajedno sa ekipom FTV) Milorada Dodika. (Režimski mediji nikada ne objavljuju informacije o procesima koje su oni izgubili, a ima ih sijaset).

Osim predmeta u kojima je Vasković tužen zbog svog rada na FTV, dotični ima još čitav set procesa u kojem su ga tužili visoki zvaničnici RS, iz raznoraznih razloga. U svim tim procesima Vasković se brani sam, bez advokata. Neke od tih procesa je dobio, neke izgubio. Ništa od toga do sada nije objavljivao. Kako režimski mediji ne propuštaju nijednu priliku da objave šta je Vasković izgubio, Vasković je na Kolegijumu, kojem je predsjedavao, odlučio da počne objavljivati presude koje je dobio.

Okružni sud u Banjaluci je 20. novembra 2012. godine donio Rješenje kojim je ukinuo presudu banjalučkog Osnovnog suda, prema kojoj je Slobodan Vasković bio osuđen da je oklevetao ministra unutrašnjih poslova Stanislava Čađu. Prvostepenom presudom, Vasković je bio dužan isplatiti Čađi iznos od 3.000 KM, na šta se Vasković žalio.

„Žalba tuženog se uvažava, presuda Osnovnog suda u Banjaluci broj: 71 0 P 047873 08 P, od 17. 2. 2012. godine u osporenom dosuđujućem dijelu ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak“, navodi se u Rješenju Okružnog suda u Banjaluci.

Ovaj dokument uručen je strankama u postupku 15. 12. 2012. godine.

„Prvostepeni sud je donio presudu bez ocjene izvedenih dokaza. Samo nabrajanje izvedenih dokaza, bez navođenja sadržine dokaza u odnosu na odlučne činjenice, i bez ocjene sadržine dokaza o razlozima presude, presuda nema razloga o odlučujućim činjenicama. U obrazloženju predmetne presude nema utvrđenja odlučnih činjenica, nema razloga o odlučnim činjenicama, čime je Sud počinio povredu pomenute odredbe člana 191. stav 4, a u vezi sa odredbom člana 209. ZPP. Slijedom navedenog, proizilazi da se radi o nezakonitom postupanju Suda, kojim su stranke onemogućene da raspravljaju i da žalbom na valjan način pobijaju činjenična utvrđenja i zaključke Suda, povodom svakog izvedenog dokaza i svih dokaza međusobno, na što, kako je to već navedeno, osnovano ukazuju žalbeni navodi“, stoji, između ostalog, u Rješenju Okružnog suda.

Stanislav Čađo tužio je 21. aprila 2008. godine Slobodana Vaskovića za klevetu, jer je tuženi, kako je u optužnom prijedlogu navedeno 6. aprila 2008. godine na press konferenciji, izmedju ostalog, iznio sledeće: „Prema mojim informacijama, listing već najmanje 20 mjeseci nezakonito vade dvojica funkcionera MUP uz znanje ministra Čađe“, te pored toga: „Podnijeću protiv ministra Stanislava Čađe, Miloša Ćubrilovića, ta dva visoka funkcionera iz MUP-a, čija imena još uvijek ne želim da kažem, protiv odgovornih lica iz Telekoma, krivične prijave...“.

Tužitelj Čađo nije Osnovnom sudu uz ovaj tužbeni prijedlog podnio nijedan jedini dokaz koji bi nesporno potvrdio da je Vasković uopšte održao press konferenciju, a kamoli na njoj bilo šta rekao. Čađo nije dostavio Sudu ni video ni audio zapis te press konferencije, niti bilo koji video ili audio zapis nekog elektronskog medija koji je objavio to što je Vasković rekao, niti tekst iz bilo kojih novina niti Internet medija.

Međutim, to Maji Krajnović, sudiji Osnovnog suda, uopšte nije smetalo da prihvati Čađin tužbeni zahtjev i, uz to, da bez ijednog jedinog validnog dokaza presudi Vaskovića za klevetu.

Osnovni sud je i u ovom slučaju, kao i u drugim slučajevima protiv Vaskovića, pokazao svoju političku dimenziju i potvrdio činjenicu da je sluga vladajućem režimu. Što se tiče sudije Osnovnog suda Maje Krajnović, svaki komentar njenog rada je izlišan.

Čađo je tražio odštetu od 50.000 KM, što mu čak ni Krajnović nije mogla dosuditi.