piše: Slobodan
Vasković
Centar javne
bezbjednosti Banjaluka i SIPA paralelno istražuju malverzacije u vezi sa
zemljištem banjalučke Poljoprivredne škole. Desetine hektara zemljišta
Poljoprivredne škole date su budzašto tajkunima bliskim vlasti, što je pljačka
bez presedana. Tajkuni su na toj zemlji zaradili stotine miliona maraka.
Prema pouzdanim
podacima, krim policija CJB Banjaluka istragu vodi veoma traljavo i cilj im je
da se izbjegne svaka mogućnost kažnjavanja odgovornih. Jednostavnije rečeno,
krim policija CJB ima namjeru da zataška cijeli slučaj, ali i da spriječi SIPU
da najodgovornije za ove brojne prevare privede pravdi. Ne bi to bilo prvi put,
a opštepoznata je stvar da su CJB Banjaluka i CJB Bijeljina „rak rane“ MUP-a
RS, jer se kroz ova dva centra završavaju svi „politički nalozi“, bilo da se
radi o skrivanju dokaza protiv pripadnika režima, ili, pak, montiranju predmeta
njegovim protivnicima.
Na blogu sam krajem decembra prošle
godine objavio tekst Dragana Čavića koji detaljno pojašnjava malverzacije sa
zemljištem Poljoprivredne škole.
ЗАРАДИЛИ 27 МИЛИОНА КМ ЗАМЈЕНАМА ЗЕМЉИШТА У БАЊАЛУЦИ
Пишe:
Драган Чавић
У
Лакташима живи Перица Репајић стар 50 година , по занимању је трговац , и то
добар, све док је оваква држава.
У
Бањалуци живи Еди Ханеш,стар 59 година, по занимању је професор, директор је
Пољопривредне школе, уз то је и трговац , и то лош , такође све док је оваква
држава.
Питате
се какве везе са њима двојицом може имати народни посланик у Народној скупштини
Републике Српске ?
Ево
о чему се ради.
Још
10. јула 2012. године поставио сам посланичко питање:
„Ко
су физичка и правна лица која су са Пољопривредном школом у Бањалуци извршила
замјену земљишта , под којим условима је замјена извршена и тражим копије
уговора Пољопривредне школе с тим физичким и правним лицима“?!
Одговор
сам добио почетком децембра и то само дјелимично, али ипак довољно да се
потврди све оно што сам раније тврдио, да су Република Српска и град Бањалука
остали без више стотина дунума атрактивног градског грађевинског замљишта, због
дјеловања или недјеловања моћника на власти у РС и Бањалуци ,чиме је група људи
дошла у прилику да згрне десетине милиона КМ на невјероватним шпекулацијама.
Ова
двојица су реализовали уговоре о замјени земљишта под савршеним условима у
корист појединца, а на штету државе.
Прича
заслужује пажњу, јер је школски примјер организоване преваре у којој су главни
актери само марионете, а иза њих су сигурно моћници из институционалног врха
Републике Српске и града Бањалуке.
Није
непознаница да Пољопривредна школа у Бањалуци располаже стотинама хектара
земљишта које је годинама кориштено за потребе образовања средњошколаца. Због
наглог ширење и изградње Бањалуке земљиште ове средње школе у Лазареву (Буџаку)
одједном је постало атрактивно за грађевинску изградњу и постало је предмет интересовања
многих шпекуланата.
И
посао је кренуо.
Школски
одбор Пољопривредне школе у Бањалуци доноси одлуке (једна од њих је донесена
19.07.2011.године) којима се изричито даје директору право да „проведе поступак
и закључи уговор о адекватној замјени земљишта“, како би Пољопривредна школа „обављала
дјелатност пољопривредне производње која је уједно и образовно васпитна
дјелатност“, због тога што је Град Бањалука земљиште ове школе прогласила
„градским грађевинским земљиштем“. У истој одлуци се наглашава да се „земљиште
Пољопривредне школе не може отуђити путем продаје“.
Тиме
су формално испуњена два основна услова за превару:
први-
да се земљиште не смије продавати,
и
други - да је директор овлаштен да закључи уговор о адекватној замјени земљишта
.
Наведену
одлуку потписао је Предсједник школског одбора Горан Мишић.
И
уследили су уговори са одабраном клијентелом.
Најупечатљивији
је примјер два уговора са Перицом Репајићем из Лакташа, чији је надимак Перо
Дукат.
Особа
која је повезала Репајића са Едиjeм Ханешом, директором Пољопривредне школе, зове
се Будимир Станковић из Лакташа. Власник је, између осталог, и ресторана „Кеј“
у којем је Предсједник РС чест гост, што не треба да чуди, јер њихово
пријатељство и почиње из средњошколских дана када су заједно похађали управо
средњу Пољопривредну школу, у којој је тада Еди Ханеш био професор физичког
васпитања.
Истовремено,
испада да је цијена 1 дунума земље на наведеној локацији у Лазареву(Буџаку)
износила 100.080 КМ, иако је стварна тржишна цијена градског грађевинског
земљишта, у то вријеме, на наведеној локацији износила 220.000 КМ за дунум.
Из
уговора је потпуно јасно да је принцип овог штетног посла по државу заснован на
прецјењивању вриједности земље на селу, уз истовремено потцјењивање вриједности
градског земљишта у Лазареву (Буџаку).Тако је
дунум земље у граду мијењан за 2,07 дунума на селу, према одредбама овог
штетног уговора, иако је стварни, тржишно утемељени однос, требао бити дунум у граду за 27,5 дунума у селу.
По
претходном уговору испада да је Репајић купио земљу у Ивањској и Бакинцима по
невјероватно високим цијенама од просјечно 17.360 КМ за дунум, иако je у вријеме склапања уговора
стварна цијена једног дунума земље у овим сеоским подручјима била максимално
8.000 КМ за дунум.
Истовремено,
испада да је цијена дунума земље на наведеној локацији у Лазареву(Буџаку)
износила 66.490 КМ, иако је стварна тржишна цијена градског грађевинског
земљишта, у то вријеме, на наведеној локацији износила 220.000 КМ за дунум.
Дакле, Репајић је по претходна два уговора дао 424 дунума земље у селу
за 137 дунума градског грађевинског земљишта у Бањалуци. Убрзо иза тога
услиједила је продаја дијела овог земљишта у Бањалуци, али сада по стварним
тржишним цијенама. Прије тога , Репајић је успио да за кратко вријеме укњижи
ово градско грађевинско земљиште у власништво 1/1 у катастарским и грунтовним
књигама у Бањалуци.
Оно
што Репајић није предвидио је судски спор којег је покренула Административна
служба града Бањалуке, оспоравајући право Пољопривредне школе да дио земљишта
прометује, јер је на том земљишту Пољопривредна школа имала право располагања,
а власничко право над овим земљиштем је припадало Срезу Бањалучком у вријеме
додјеле на кориштење. Дакле, Град Бањалука сматра да се предметне парцеле нису
могле укњижити у власништво Пољопривредне школе, а тиме ова средњошколска
установа није имала право ни да их замјени са Репајићем.
Ипак,
Репајић је дио земљишта у Лазареву (Буџаку) продао купцима који су уредно и
масно платили ове парцеле, а онда се суочили са чињеницом да на том земљишту
ништа не могу градити, јер су парцеле у судском спору.Тиме их је Репајић,
заједно са Ханешом, довео у проблеме да сада не знају шта да раде, јер су се,
ни криви ни дужни, нашли у судском спору, иако им је Репајић тврдио да је све
чисто и легално. Цијела режимска машинерија упрегнута је у настојање да се ова
непредвиђена правна заврзлама расплете, а ову непотребну збрку изазвала је
Миланка Зец запослена у градској управи ,која је самоиницијативно, без одобрења шефова покренула овај спор код суда.
Репајић
је направио купопродајне уговоре са купцима „Октан промет“ из Бјељине код
нотара Миленка Делића у Бањалуци и „Бинго“ код нотара Сенада Ковачевића у
Тузли.Ови купци појма нису имали да је земљиште које су купили, претходно
сумњиво и шпекулативно дошло у власништво Репајића.Репајић је имао исправне
изводе из грунтовнице и катастра о власништву над земљиштем које им је продао,
а купци су, наравно, вјеровали у катастарске и грунтовне изводе, не знајући да
је Перо Дукат до таквих исправа дошао захваљујући подршци режимских моћника.
Из
претходних уговора потпуно је јасно због чега је дошло до замјене земљишта са Пољопривреном
школом, као и што је јасно да Ханеш и Репајић представљају марионете које су
само понијеле одговорност за овај штетан посао по државу, а праву корист
остварили су они који су их подржавали и омогућили им да заврше овакве послове
замјене земљишта.
Када
би се и повјеровало да је замјена сеског земљишта за градско изведена по
објективним цијенама, и под таквим околностима Репајић је на ова два уговора
остварио разлику у цијени од готово 5 милиона КМ, што представља чисту зараду.
Када
се изврши ревалоризација стварне цијене по којој је Репајић купио сеоско
земљиште тек тада се види права зарада остварена продајом купцима.
Из
свега претходног је потпуно јасно да су овим трансферима замјене земљишта
нанесене огромне штете јавним средствима Републике Српске. Омогућено је групици
људи да остваре енормне зараде на разликама у цијенама земљишта. Умјесто да ове
паре заврше у буџетима Републике Српске и Града Бањалуке, завршиће у џеповима
режимских моћника.
И
на крају, могу само рећи да су ови подаци најбоља илустрација у каквом друштву
живимо. Епилог оваквог евидентног злодјела против Републике Српске неће бити
могућ све док режим не буде срушен.Ово је само један мали прилог великој
слагалици махинација са градским грађевинским земљиштем у Бањалуци. Сличних
замјена земљишта, што у режији градске управе у Бањалуци, што у режији републичких
власти, било је на десетине, а можда и стотине. Прича око градског грађевинског
земљишта којим располаже Пољопривредна школа још није завршена. Режим увелико
ради да и задњи дунум шпекулативно заврши у власништву сличних мешетара као што
је Перица Репајић.
До
скора је у игри био уговор о пословно техничкој сарадњи Пољопривредне школе са
Београдском компанијом „Делта холдинг“ Мирослава Мишковића, по којем је школа
требала бити дислоцирана у сеоско подручје, а локација на којој се налази школа
са преосталим земљиштем да пређе у власништво Мишковића, али је то пропало .
Сада
је исти аранжман понуђен неким Израелцима и Русима.Тешко је вјеровати да Еди
Ханеш има капацитет за овакве аранжмане и није тешко погодити ко то једини
може.
Када
се томе дода да стотинама хектара градског грађевинског земљишта располаже и
Земљорадничка задруга Агропромет (на десној страни Карађорђеве улице на Лаушу)
које је одавно на мети режимских олигарха, нема дилеме, шпекулације градским
грађевинским земљиштем ће се наставити послије поновног сједања
новог-старог режимског послушника у
фотељу првог човјека Бањалуке.
Због
оваквих послова режим се грчевито борио да Бањалуком влада и наредне четири
године.
