Frustracije kao politička platforma

piše: Slobodan Vasković

„Dragan Čović će više biti član Predsjedništva BiH iz Republike Srpske nego Mladen Ivanić“!

Ovu skandaloznu izjavu dao je Milorad Dodik 05.01.2015. godine u „Dnevniku +“ Radio televizije RS.

Niko na nju nije reagovao, iako je riječ o najbrutalnijem nasrtaju na poziciju srpskog člana Predsjedništva BiH, koji dolazi od osobe koja obnaša instituciju predsjednika RS.

Dodik je svjesno ponizio instituciju srpskog člana Predsjedništva BiH i lidera Hrvatske demokratske zajednice inaugurisao za predstavnika Republike Srpske u Predsjedništvu BiH i samim tim predstavnika Srba, kao konstitutivnog naroda, u toj zajedničkoj instituciji.

Nereagovanje iz Saveza za promjene, ispred kojeg je Ivanić pobijedio na izborima, podjednako je zapanjujuće kao i Dodikova nipodašatavajuća izjava, koja je direktno u funkciji rušenja institucija Republike Srpske. Jer, srpski član Predsjedništva BiH jeste institucija RS, budući da se bira u ovom entitetu.

Ćutanje Saveza nije plod nikakvog straha, već pokazatelj neorganizovanosti medijskih službi stranaka koje ga čine i koje su propustile primijetiti Dodikov skandalozni atak na instituciju srpskog člana Predsjedništva BiH.

Ovi i ovakvi propusti nisu ništa novo kada su stranke koje čine Savez u pitanju, već su konstanta, koja ukazuje da unutar tih organizama amaterizam još uvijek ima itekakvog upliva. Vrlo neobećavajuće za vrijeme koje dolazi, jer je ključno pitanje kako Savez misli javnosti da objasni svoje političke postupke koje namjerava vući, kada se formira Savjet ministara, sa pristupom informisanju koji je na nivou predgutembergovog vremena?!

Poražavajuće je da niko ništa u te tri partije (SDS, PDP, NDP) ne čini da to stanje izmijeni, tako da ćemo se načekati do vremena kada će u Savezu sazreti svijest da bi bilo potrebno imati ozbiljne pres službe, čiji je zadatak praćenje svih dešavanja, istupa, intervjua, izjava..., njihova procjena i prijedlozi adekvatnih reakcija.

Sreća po Savez da je i Dodikova silna medijska mašinerija klonula, izanđala, nekreativna i programski potpuno neosmišljena, pa njeni udari ne nanose štetu ni blizu onoj od prije godinu ili dvije.

Režim se raspada, sa njim i njegovi mediji i proces je to koji se ne može zaustaviti, niti usporiti.

I oko Dodika je prava pustoš, čim su mu dozvolili da ravno 16 minuta u „Dnevniku +“ pokazuje frustracije zbog naglog i velikog pada sopstvene političke bitnosti i potpuno nespreman pokušava da difamira zajedničku izjavu Predsjedništva Bosne i Hercegovine o opredijeljenosti političkih lidera u BiH za preduzimanje neophodnih reformi u okviru procesa pristupanja EU.

Dodik je govorio o “zloupotrebi Predsjedništva, jer ono nema te nadležnosti”, da ta “izjava nije obavezujuća” i da je “veoma opasna za Republiku Srpsku”, ali ničim nije argumentovao svoje tvrdnje. Koje su, uzgred rečeno, iznesene u veoma trivijalnoj, konfekcijskoj formi, bez ikakvog žara i svježine. Mučno prežvakavanje poderanih parola.

On nije objasnio zbog čega njegov favorit Čović nije odbacio tu Izjavu, nakon što ga je inaugurisao za člana Predsjedništva iz RS. Riječju, nije objasnio ništa, a jedino je, nakon cijele njegove “antiinicijativa” priče ostalo jasno da je teško pogođen činjenicom da više nije faktor bez kojeg se u ovoj zemlji ne može učiniti ništa.

Dodikovo suočavanje sa tom činjenicom veoma je bolno i djeluje po njega neizdrživo.

Frustracija je izvorište njegovih napada na Inicijativu i pokazatelj je da on sve više ide u samoizolaciju.

Jedino logično u ovom političkom trenutku jeste bilo da Predsjedništvo BiH pokrene takvu jednu inicijativu, jer je nadležno za spoljnu politiku, pa samim tim i komunikaciju sa Evropskom unijom.

Uz to, ništa u toj inicijativi nema sporno, posebno ne opasno po bilo koji entitet i po bilo kakve nadležnosti. Sporno je jedino što Dodik ne može prigrabiti lovorike za pokretanje i eventualni uspjeh te Inicijative.

Šta će se od onog što je u njoj istaknuto implementirati, kada i na koji način, stvar je procesa, ali je činjenica da je Inicijativa samim svojim pojavljivanjem donijela veliki iskorak. On je sadržan u činjenici da taj dokument nije usaglašen ni u kakvoj kafani, restoranu ili bircuzu, što je proteklih godina bio standard bh. političara.

Inicijativa je osmišljena u instituciji sistema i to je ogroman napredak koji je već iznjedrila, jer svjedoči da je moguće razmišljati o povratku vlasti, moći i odlučivanja u institucije iz raznoraznih kaldera u kojima su se donedavno donosile i još uvijek, nažalost, donose najznačajnije odluke. 

Poraz Hunte: Sud vratio oduzetu opremu Klix-u

piše: Slobodan Vasković

Tročlano Vijeće Opštinskog suda u Sarajevu donijelo je rješenje kojim je uvažilo žalbu portala Klix.ba, a povodom privremenog izuzimanja predmeta u pretresu prostorija tog medija.

Prošle sedmice pripadnici MUP Kantona Sarajevo i MUP RS upali su, po naredbi Opštinskog suda u Sarajevu, u prostorije Klix-a i odnijeli hard diskove i drugu opremu.

Sve to učinjeno je u navodnoj istrazi, koju sprovodi Specijalno tužilaštvo RS, o aferi “Dva Papka” - kupovini poslanika u Narodnoj skupštini RS. Na audio snimku koji su objavili mediji, (a Klix prvi), premijer RS Željka Cvijanović tvrdi da je SNSD “kupio dva poslanika”.

Tročlano vijeće Opštinskog suda ocijenilo je cijelu akciju nezakonitom i tako spasilo obraz pravosuđa, koje je policijskim i političkim kabadahijama dalo mogućnost da upadaju u redakcije, otimaju opremu, vrše torturu i zastrašivanje novinara, a sve u cilju zaštite političke korupcije i kriminala. Što kupovina poslanika jeste.

Poseban problem u cijeloj ovoj priči jeste ponašanje MUP-a RS, Uprave kriminalističke policije, koja je bez ikakve istrage još prije mjesec i po dana optužila novinare za krivično djelo prisluškivanja i neovlaštenog snimanja.

Takvo saopštenje izdao je načelnik te Uprave Zoran Mandić, koji nije našao za shodno da kaže ijednu riječ o propustima MUP-a RS, što je dopustio da Cvijanovićeva, kao štićena ličnost, bude ugrožena bezbjednosno. Što znači i fizički.

Kako bi prikrili stvarne vinovnike jedne od najvećih afera u poslednjih nekoliko godina, među kojima je i Cvijanovićeva, pojedini pripadnici MUP RS prekršili su sve norme profesionalnog djelovanja, a kakvu su atmosferu stvorili najbolje svjedoči činjenica da za saopštenje UKP-a nisu znali direktor policije Gojko Vasić i bivši ministar Radislav Jovičić.

Ovaj događaj potvrdio je da u MUP-u RS postoji nekoliko struja, od kojih svaka vodi svoju politiku. Nažalost, pokazao je i da MUP nije kompaktna, čvrsta i profesionalna institucija, na koju se građani mogu osloniti, već je jednim svojim dobrim dijelom u potpunoj funkciji tajkuna, korumpiranih političara i odbrane kriminala. I građani od njega mogu samo strahovati.

Sarajevski upad najbolje je to pokazao. Kao i brutalnost pojedinih policajaca, koji nisu prezali da pred kamerama fizički nasrnu na novinare i fotoreportere.

Riječ je o postupku Siniše Kostreševića, načelnika Službe za suzbijanje organizovanog kriminaliteta i korupcije.

Sama činjenica da je Kostrešević načelnik Službe za suzbijanje organizovanog kriminaliteta i korupcije je apsurd, jer je riječ o poslušniku Miloša Čubrilovića Čubrija, čiji je zadatak sprečavanje otkrivanja kriminalnih i koruptivnih djela.

U slučaju “Dva Papka” Kostrešević je javno demonstrirao šta je njegov stvarni zadatak.

Nadobudni fićfirić, koji je u službi interesnih grupacija, već odavno prijeti obračunom raznim osobama koje mu se ne dopadaju, a nakon upada u Klix pokazao je da je za takvu vrstu “objašnjenja” i spreman.

Popriličan je broj kostreševića  u policiji, koji svoje frustracije, kompleske i nesposobnost liječe zloupotrebom poluga te institucije. Takvi kao on su stvarni bezbjednosni problem, jer zloupotrebljavaju poziciju koju obnašaju.

Stanje u MUP-u se neće poboljšati u vremenu koje dolazi; naprotiv. Pozicije u MUP-u RS postale su predmet političke trgovine SNSD-DNS-SP, a Milorad Dodik dijeli policijske funkcije koalicionim partnerima i njihovim kadrovima u sklopu raspodjele kolača vlasti. To je atak bez presedana na ovu instituciju.

Može li Tito pomoći Dodiku

piše: Slobodan Vasković

“Najiskrenije ne mogu da shvatim kako je moguće da već dve i po godine idemo u dobrom pravcu, korupcija se iskorenjuje, više se ne krade na nabavkama, nemački, arapski i kineski investitori se prosto guraju i sapliću na ulazu u vladu, neprestano se sklapaju dobri poslovi o kojima nas neprestano obaveštavaju mediji i premijer lično – a stanje je sve gore i gore. Budžetski deficit je na astronomskom nivou, spoljni dug neprestano raste, a plate i penzije se neprestano smanjuju, kako u apsolutnom, tako i u relativnim iznosima.

A da, znam. To klipove pod točkove bacaju tajkuni i pristalice bivše vlasti. Kao i oni ljubomorni što je ova vlada (čitaj, premijer) „priznata i na Istoku i na Zapadu”, što je (ga) poštuju i ruski i američki predsednik i što preduzeti reformski zahvati daju „najbolje rezultate u novijoj srpskoj istoriji”. Mislite da karikiram? Ne, nažalost. Samo verno citiram ono što se poslednjih dana moglo čuti iz usta premijera i njegovih medija”.

Zvučaće vam nevjerovatno, ali autor navedenog citata je Đorđe Vukadinović, apologeta Milorada Dodika i jedan od njegovih pretorijanaca (ves Plašenje Mečke Rešetom) koji već godinama u Republici Srpskoj svakodnevno razvlači tezu da bez Dodika nema ni Republike Srpske.

Citat je dio teksta “Strma ravan”, koji je Vukadinović objavio u “Politici”, 24.12.2014. godine. Ima i jačih dijelova:

“Sav srpski politički pluralizam se sveo na povremeno zatezanje konopca između predsedničkog i premijerskog kabineta, kao i nekoliko satiričnih rubrika, portala i blogova. Medijske slobode i istraživačko novinarstvo se hrabro demonstriraju na opoziciji i supruzi predsednika države, a društvena kritika je svedena na stepen koji je postojao u vreme „Vesele večeri” (i tek u retkim trenucima dobacuje do nivoa „Ošišanog ježa”), kada su se, takođe, mogli kritikovati „bivši”, kao i neke „retrogradne” društvene pojave („nakupci i prekupci”, „birokrate” i „tehnomenadžeri”). Važno je samo da se ne dira u „zenicu oka”: bratstvo-jedinstvo, rukovodeću ulogu partije – i naravno Tita.

I kad smo već kod Tita, Aleksandar Vučić bi očigledno hteo da u sebi objedini simboličke figure i Broza i Zorana Đinđića, a ne zna se koja mu od njih manje pristaje. S jedne strane, on nastupa kao osvetnik i „božja kazna” za petooktobarsku političku klasu („lopove i izdajnike”) i iz toga crpu znatan deo svoje političke podrške. A istovremeno – naročito prema Zapadu i jednom delu ovdašnje javnosti – sebe pokušava da predstavi kao autentičnog nastavljača Zorana Đinđića, koji je bio lider upravo tog petooktobarskog prevrata”..

Nema šta, Vukadinoviću je svaka na mjestu, što se tiče stvarnog stanja stvari u zemlji Srbiji.

Na ovom mjestu postavlja se pitanja: Kako je moguće da je Vukadinović “progledao” u Srbiji, a i dalje je “slijep” u Republici Srpskoj, iako sve ono što je napisao o Vučiću i njegovom načinu vladanja Srbijom, u ovom entitetu traje četiri puta duže?! I četiristo puta je brutalnije.

Doktor Đorđe postaje Mister Vukadinović čim u mislima pređe na ovu stranu Drine i odmah zaboravi i srpski politički pluralizam i medijske slobode i istraživačko novinarstvo  i Tita i Partiju i sve zlo koje se ovdje nanosi.

Da li je razlog metamorfozi honorar, koji Vučić (za razliku od Dodika) nije Vukadinoviću isplatio na vrijeme, pa ga je naljutio i prisilio da se za svoja primanja bori oštrom kritikom ili o iznenandom izlivu prosvijetljenosti u njegov kvazianalitički mozak, pitanje je na koje nećemo u skorije vrijeme dobiti precizan odgovor. Na kraju krajeva, to i nije toliko bitno, jer Vukadinović u Republici Srpskoj i dalje nastavlja da igra nečasnu ulogu dvorskog analitičara, koji poput kakvog isluženog trubadura, prestravljuje javnost svojim crnim vizijama, ukoliko se Gospodaru ne dopusti da i dalje radi šta hoće.

I ovih dana Vukadinović, uz sasluženje Dragomira Anđelkovića, ponovo prijeti pritiscima na Republiku Srpsku, pa i na Srbiju.

Pri tom duet nijednom jedinom riječju ne zbori od koga će doći ti pritisci, na koji način će biti usmjereni, koje će institucije biti njihove mete, šta je to što taktički, a što strateški, treba preduzeti da se oni preduprijede…

Ništa konkretno, samo valjanje kamenja ispod jezika lažnih patriota, koji jedino precizno uočavaju da bi cijela ova geostrateška situacija mogla negativno da se odrazi na redovnost isplate njihovih honorara. Koje su zaslužili višegodišnjim glorifikovanjem Milorada Dodika i njegovog Režima, uz stalno plašenje Mečke rešetom i izmišljanje neprijatelja, protivnika, problema, stalno lažno ukazivanje na pripremu rušenja entiteta…

Kada iščitate Vukadinovića i Anđelkovića uočite da su to copy paste izjave od lani, preklani, uvijek date u situaciji kada Režimu ne ide baš najbolje ili kada je potrebno podržati neki od Dodikovih jeftinih političkih trikova.

Sada Vukadinović i Anđelković ističu da je najvažnije da Beograd i Banjaluka budu zajedno u odbrani protiv pritisaka na srpski narod u BiH?!!!

"Ne sme se dozvoliti igranje na kartu podela, sumnji i surevnjivosti, kao što se dešavalo u prethodnom periodu, jer će samo zajedničkom strategijom Beograda i Banjaluke srpski narod u BiH moći da odoli pritiscima", naveo je Vukadinović za Srnu.

"Samo autentičnom odbranom nacionalnih interesa i Republika Srpska i Srbija mogu imati ekonomsku šansu i budućnost", smatra Anđelković. 

Prema njegovoj procjeni, ozbiljne države, koje brane nacionalne interese na političkom planu, ozbiljne su i na ekonomskom.

Moglo bi se iz njihovih zapjenjenih izjava zaključiti da postoje ozbiljni problemi između Srbije i Republike Srpske, i da oni sada apeluju da se sve to smiri, slegne, razmisli, promisli, osabori… Da beogradski Tito pruži ruku ovdašnjem Brozu. I uvede ga u Savjet ministara. U tom grmu leži Bol Vukadinovića, Anđelkovića i ostale plaćeničke beogradske menažerije.

Dva problema kao ključna navode Vukadinović i Anđelković – Ukrajinu/odnos Zapad-Rusija i postizbornu podijeljenost društva u RS.

I Vukadinović i Anđelković kandiduju Ukrajinu /Rusiju kao problem, samo da bi prikrili stvarne motive svoje poslednje jadikovke. I jedan i drugi vrlo precizno ciljaju u Savjet ministara BiH, iako ga ne pominju. Vukadinović i Anđelković imaju samo jedan zadatak - ukazati na navodu pogubnost neulaska SNSD-a u vlast na nivou BiH i iz toga izvlače izvedenicu o ugroženosti srpskog naroda u BiH.

Vukadinović smatra da će u 2015. pritisci na Republiku Srpsku biti pojačani zbog novog sučeljavanja velikih sila oko interesnih sfera na Balkanu, ali i polarizacije biračkog tijela, kao posljedice rezultata izbora.

Anđelković smatra da će 2015. godina proteći u pritiscima EU na Beograd i Banjaluku radi izvlačenja određenih ustupaka, ali da ne treba nasijedati na tu igru.

"Drugi važan događaj  bili  su izbori u BiH, jer su neki želeli da ih iskoriste kao osnovu za slabljenje Republike Srpske, da posle njih izazovu ozbiljne tenzije, sukobe, možda i neku narandžastu revoluciju, sa ciljem da oslabe Banjaluku. Pogotovo im je bio cilj da uklone Milorada Dodika, koji se pokazao kao ozbiljan oponent", smatra Anđelković. 

On napominje da je cijela 2014. godina prošla u demaskiranju te namjere - "od obraćanja nekih evropskih poslanika, do raznih projekata, poput najnovijeg iza kog stoje Nemačka i Velika Britanija o reformisanju BiH s ciljem ubrzavanja evropskih integracija". 

Anđelković smatra da iza svega stoje pokušaji centralizacije BiH i svođenja Republike Srpske na puku administrativnu formu, kojom bi bila anulirana njena suštinska državnost. 

Anđelković je u svem svom jadu i jedu i nehotice naveo da Dodik ide u dalju samoizolaciju, jer je najavio rušenje projekta pomoći BiH, iza kojeg je stala EU na prijedlog Njemačke i Velike Britanije.

Što se tiče svođenja RS na puku administrativnu formu, Vukadinović i Anđelković dali su svoj opuni doprinos tome, nekritički podržavajući Dodika. Kojem, kako se čini, ni Tito ne može pomoći. 

Prof. dr Lidija Amidžić uputila otvoreno pismo Emiru Kusturici

Blog B92

Проф. др Лидија Амиџић

Београд, 2. јануар 20015.

Поштовани председниче Скупштине Парка природе „Мокра Гора“ д.о.о., својим бахатим и својевољним потезима убедио си ме да је ово, на жалост, једини начин наше комуникације.

Добро ти је познато да сам као директор Завода за заштиту природе Србије, у мају 2004. године потписала Решење о претходној заштити подручја Шаргана и Мокре Горе. Разлог доношења поменутог документа био је очување природе и предела око Шарганске осмице и трасирање дугорочних праваца усклађеног развоја локалних заједница за шта је било заинтересовано и Завичајно удружење из Мокре Горе. Ово Решење Влада Србије је 2005. године преиначила у Уредбу о заштити, и за управљача именовала Туристичку организацију из Мокре Горе. Међутим, убрзо потом, исте године, пожелео си да будеш управљач, и Влада ти је ту жељу остварила. Постављен си за директора тек образованог  Друштва са ограниченом одговорношћу Парк природе „Мокра Гора“, које је у власништву државе. И све је на почетку деловало идилично. Чувари Парка обилазили су Парк са тобом, чували унутрашњи ред,  декларисао си се за борбу против свих видова безакоња у овом заштићеном подручју од националног значаја, борио се, као и ја против лобија који je хтео да уђе на мала врата и кренe са недопустивом експлоатацијом никла. Сада је јасно да су нам се циљеви суштински разликовали. Многе чињенице говорем о томе, нажалост.

 Лидија Амиџић (четврта) са својим студентима

Регистровао си фирму „Лотика“ п. д. у чијем су власништву твоји објекти у Парку,  као и грађевинску фирму „Фелини“ чији је формални власник твој возач Драган Радивојевић. Захваљујући томе, Дрвенград се на Мећавнику ширио, на падинама Ивера настали су твоје приватно скијалиште и хотел „Младост“, на Шишатовцу си направио још једно приватно скијалиште и започео изградњу још једног хотела, изградио си три куће, променио корито Белог Рзава како би имао своје имање са пластеницима, направио си своју хидроцентралу, штале... Опседнутост градњом је почела да ствара велики неред у заштићеном простору. Задњих година испод Дрвенграда су активирана клизишта која озбиљно угрожавају путни правац од Ужица до Вишеграда. Фабрика сокова у изградњи и нови хелиодром су свакако, без грађевинских дозвола, чак и без потребе да ме као директора Парка обавестиш о својим новим неимарским идејама. Светско име, миљеник медија, пријатељ познатих личности, ипак нису виза за кршење правила која важе за обичне смртнике.

Јуче на телевизији гледам емисију снимљену о теби и чујем како говориш да ћеш направити и рибњак. Занима ме Емире, да ли си се бар у једној секунди сетио да Парк газдује риболовним водама, и да си о својим плановима требао прво да се консултујеш са директором Парка, Заводом, ресорним министарством? Занима ме, Емире, да ли су пред законом сви једнаки, или то не мора да буде правило, нарочито ако си моћан председник Скупштине тог истог Парка?

Да се вратимо у непосредну прошлост. Након доласка државне ревизорске комисије 2013. године, био си повређен што су се ревизори уопште усудилу да дођу у Парк, и дао си неопозиву оставку на функцију директора. Ипак, предомислио си се, и преко државе издејствовао место председника трочлане Скупштине Парка. Док у фебруару 2014. године нисам прихватила место директора, Парк природе „Мокра Гора“ д.о.о., водио је твој заменик Радоје Андрић, твоја десна рука у „Лотици“, али и председник Скупштине Андрићграда. Зашто сам после дужег колебања прихватила твој позив да дођем? Просто, наивно сам поверовала у твоје добре намере и хтела сам да своје тридесетогодишње искуство и знање у заштити природе окончам организујући заштићено подручје за пример. То је чини ми се, била моја највећа грешка. Лоше сам проценила ја тебе, али изгледа, и ти мене.

На почетку си тражио да Андрић остане заменик директора у Парку. Испоштовала сам твоју жељу. Од Андрића сам добила уверавања да је у Парку све регуларно и да без растерећења могу да се бавим својом струком. Свакако, бавила сам се струком, али ја сам и директор, одговоран пред државом и запосленима. И ту крећу моји проблеми...

Колиба на Милошевцу, фото Исидор Станков

У току упознавања са расположивом документацијом Парка, наишла сам на низ  неправилности и пропуста. Унутрашња акта Парка, почев од Статута, била су застарела, готово да није постојала персонална документација запослених, запослени нису остваривали своја права на коришћење годишњих одмора, на платном списку Парка били су и људи који никада нису радили у Парку. Док нисам дошла, и поред тога што су плате примали у Парку, многи запослени Парка радили су у Андрићграду за фирму „Фелини“, радили су на уређивању, бусењању и одржавању твојих скијалишта, на изградњи водовода и канализације, одржавању приватне механизације, на изградњи и обезбеђивању твојих објеката или тебе лично. Чак, електричар који не ради у Парку, имао је на располагању теренско возило Парка заједно са 200 литара бензина месечно. Познато ти је и то да је на основу Уговора потписаног 20. јула 2008. године између „Лотике“ коју је заступао Радоје Андрић, и Парка природе „Мокра Гора“ д.о.о. коју је заступао Владимир Цукавац, за двадесетчетворосатну физичку заштиту објеката, уређаја, алата и друге имовине „Лотике“, твоја фирма била у обавези да Парку плаћа 300.000,00 сваког месеца. Међутим, Парку је плаћено само првог месеца, и никад више, а обезбеђење Парка је свој посао радило све до сукоба између тебе и мене, крајем децембра 2014. године. Само на основу овог Уговора, „Лотика“ Парку дугује преко 23.000.000,00 динара. Један једини покушај правника Парка да Радоју Андрићу укаже на обавезе „Лотике“, довео је до бујице твог гнева. Знаш ли да ме је недавно управница „Лотике“ Анђела Рајовић, растужила? Рекла ми је да си јој наложио да нам фактурише употребу 50 тањирића које смо од „Лотике“ узели на позајмицу и након три дана уредно вратили? Можда је ово и смешно, али тог тренутка била сам јако тужна, не због себе, него због ње и тебе наш светски човече.

Следећи велики проблем ‒ Национални еколошки центар као пословни простор Парка природе у чијем се саставу налази и хотелски део. Захваљујући средствима државе саграђен је почетком 2011. године. Прелеп објекат, и заиста, велика ствар за Парк. Чак си за његову изградњу, поклонио Парку 10 ари свог земљишта. С обзиром да си ар земљишта куповао за 40 евра, произилази да си Парку поклонио 400 евра. Племенито! Али, заузврат си обезбедио бесплатну радну снагу, гориво и механизацију Парка за чишћење путева до твојих скијалишта, као и хотелски простор у који си смештао вишкове гостију из Дрвенграда без икакве накнаде Парку. Испред Еколошког центра саградио си гаражу и базен за воду потребну за вештачки снег, али на својој парцели, наравно, без грађевинске дозволе и од пара државе. Слична је прича и са самим Еколошким центром ‒ због низа пропуста током изградње, веома се одужила процедура за добијање употребне дозволе.

Попис средстава Парка први пут је рађен 2013. године, мада је законска обавеза да мора да се ради сваке године. Током пописа утврђено је да недостаје основних средстава, опреме и ситног инвентара у вредности од око 7.000.000,00 динара што је утицало да се у 2013. години оствари губитак од око 16.000.000,00 динара. Ово је довело до тога да је вредност имовине Парка не само нула динара, већ је остварен губитак изнад висине капитала. Такође, за добар део опреме, пре свега намештаја који се не налази у просторијама Парка, Радоје Андрић је потписао изјаву да се налази у магацину на Мећавнику. За котао вредности 1.700.000,00 динара који је набављен 2006. године када Парк није имао свој пословни простор, Радоје Андрић је потписао реверс тек у 2013. години. На крају 2013. године у пословним књигама Парка водило се око 2 милиона динара аванса, односно, новца који је плаћен добављачима, а за који ни до данас нису стигли рачуни. Такође, постојало је  и неколико милиона динара обавеза које нису плаћане годинама.

Још један однос недомаћинског понашања је чињеница да је у ранијим годинама Парк правдао субвенције само утолико да не оствари губитак у текућој години. Ово је довело до тога да се тренутно у пословним књигама Парка води 174 милиона неоправданих субвенција. Шта је од тих средстава заиста реализовано, ја у овом тренутку не знам.

Као директор Парка, 2011. године склопио си уговор са ЈП „Скијалишта Србије“ о давању на коришћење на 10 година двоседежне жичаре „Сунчана долина“ са Копаоника,. Сагласно уговору, Парк је требао да сноси све трошкове уклањања жичаре, санације терена, превоза жичаре, плаћање премије осигурања опреме од пожара, пореске обавезе. Одбила сам да реализујем овај уговор као штетан по Парк јер Парк не располаже својим скијалиштима, нити је програмима рада и пословања за 2014. годину, била предвиђена поменута инвестиција. И гле чуда, нападаш ме за штету нанету Парку!

Много је још ту проблема у чудном браку између твоје „Лотике“  и државног Парка природе. Сваки мој покушај у постављању Парка на здраве ноге и намера да се о свему томе договорим с тобом, производио је код тебе буру беса или још чешће, игнорисање свих мојих позива и незаказивање седница Скупштине Парка. У почетку сам те пред самом собом правдала покушавајући да све ставим на рачун твоје уметничке ноншаланције или велике заузетости. Али, истина је да снимаш филм са Моником Белучи, као што је истина да си и председник Скупштине Парка са свим обавезама које из тога произилазе.

Твој гнев расте кад Радоју Андрићу дајем отказ због вишемесечног недолажења на посао и одбијања да достави своју основну персоналну документацију, а потом кулминира због нерегуларног снабдевања електричном енергијом. Наиме, било ти је познато да трафостаница Еколошког центра преко које се струјом снабдевају твоја жичара на Шишатовцу, стамбени објекти Радоја Андрића, твог сина и још неколико приватних објеката, није била регуларно прикључена на електричну мрежу. Тек је на моје инсистирање, и уз много одуговлачења, ЕПС из Ужица поставио избаждарен струјомер, али на који су и даље остали прикључени сви поменути корисници. Чак, кабл Радоја Андрића постављен је надземно и представља озбиљну потенцијалну опасност од избијања пожара у Парку (десно). Почетком децембра, на рачун потрошене струје од 2011. године, Парку је испостављена фактура од преко 3.700.000,00 динара. Покушала сам да ти укажем на овај проблем како би се он што пре решио, али се десило нешто неочекивано. Сручио си на мене сав бес и кроз вређање, псовање, претње и бацање мојих личних ствари избацио ме са Мећавника.

Шта је било даље? Ти и Драган Бошњаковић, члан Скупштине Парка, без мог знања и присуства, 22. децембра сазвали сте 4. седницу Скупштине Парка природе „Мокра Гора“ д.о.о. На седници је донета Одлука о мом разрешењу, а записничар је  био Драган Радивојевић, твој возач и формални власник фирме „Фелини“. Одлуку о разрешењу на којој није било ни печата Парка, на руке ми је донео Драган Бошњаковић,  а већ 25. децембра, Бошњаковић је довео новог в.д. директора и у мом одсуству узео печате Парка. Вероватно занесен својом функцијом и поверењем које си му указао, након мог доласка на посао, претио ми је избацивањем полицијом.

У међувремену, огромна већина радника Парка потписала је писмо подршке упућене мени. Од тада почиње њихова голгота. Са њима се играју различите психолошке игрице, Анђела Рајевић, управник Мећавника, зове их и прети им да ће добити отказ они или чланови њихових породица који раде на Мећавнику уколико не дођу на Мећавник и не потпишу изјаву да нису знали шта потписују. Убрзо потом, Драган Бошњаковић и нови в.д. директора, 30. децембра дошли су као казнена јединица са представницима Ремонтног центра Ужице и узели персоналну документацију запослених како би одрадили процену квалификације радника и саставили списак за отказе. Сутрадан, 31. децембра, 12 радника добило је решења за одморе, а међу њима и правник и економиста Парка што потпуно блокира рад овог државног предузећа. Уз све то, Скупштина још увек није разматрала Извештај за 2014. годину, Програм рада и План пословања за 2015. годину, чиме је озбиљно и тенденциозно угрозила функционисање Парка за дужи временски период.

Поштовани председниче Скупштине Парка природе „Мокра Гора“ д.о.о., ако је и од тебе, превише је. Јеси моћан човек, али мораш да схватиш, или још боље, неко би требао да ти објасни, да радници Парка природе „Шарган ‒ Мокра гора“ нису твоја приватна својина, да они нису ликови твојих филмова а њихови животи део твог сценарија. То су они вредни, поштени домаћини који су ти пружили топло гостопримство и својим радом допринели да у Парку створиш позамашни капитал. То што су у једном тренутку стали на моју страну, мислим да представља само израз њиховог дубоког осећаја правде за коју се и ти често јавно залажеш. Крајње је нецивилизовано уцењивати и претити онима који су слабији и имају став и мишљење другачије од твог.

                                  Сумрак над Мокром Гором, фото Исидор Станков

 Што се мене тиче, за разлику од многих других, ја те се не бојим, и борићу се за своја права и сан да Парк природе „Шарган ‒ Мокра гора“ буде заштићено подручје за пример, на опште задовољство свих у њему. Иза мене не стоји ни једна политичка странка, ни једна интересна група, ни једна „плаћеничка“ невладина организација, како ћеш вероватно јавно протумачити да би поново испао угрожени херој нације. Као и током читавог свог живота, и сад се само борим за правну државу, правду, просперитет Парка и добре међуљудске односе у њему, и ни на који начин нисам наплатила свој патриотизам. Искрена ми је жеља да и твој Мећавник, и твој Андрићград, и твоја скијалишта добро раде јер хране бројне породице. Али, дозволи и радницима Парка то исто, јер они су овде на свом, и овде желе да остану.

Lažni mit o državniku Dodiku na aparatima za disanje

piše: Slobodan Vasković

U ove praznične dane zadesila nas je najnovija inicijativa Milorada Dodika, koja, kao i sve njegove ranije inicijative, ima samo jedan cilj: ubijanje vremena i prostora praznom pričom, čiji su uzroci nejasni, a ciljevi još nejasniji.

Tako je maglom obavijen i Dodikov najnoviji „skok šut“ da bi “trebalo ozbiljno razmisliti o uvođenju predsjedničkog sistema u Republici Srpskoj kada se uđe u razgovore o reformi Ustava”.

Dodik je čak najavio mogućnost da do kraja aktuelnog četvorogodišnjeg predsjedničkog mandata inicira ustavne promjene u tom pravcu.

"Bilo bi dobro da nakon isteka mog mandata Srpska bira predsjednika koji bi istovremeno bio i član Predsjedništva BiH", rekao je Dodik za Euro Blic.

On je objasnio da bi to bila najbolja zaštita Srpske i njenog pozicioniranja na nivou BiH, te da bi se pojednostavile mnoge stvari.

Sve je nejasno: Otkud reforma Ustava; Da li se ta reforma odnosi samo na Ustav RS ili i na Ustav BiH; Da li ta reforma znači i moguću promjenu Dejtona…

Mnogo je pitanja, nikakvih odgovora, a jedino se nazire da bi Dodik sebe rado vidio i na objedinjenoj funkciji predsjednika RS i srpskog člana Predsjedništva BiH, što bi, u prevodu, značilo njegovo okamenjivanje u institucijama. To samo po sebi ne znači ništa i pokretanje inicijative zbog takvih ciljeva besmislenije je i od nje same.

Pitanje je otkud onda ta iznenadna najava ustavne platforme?

Dodik već mjesecima nije u mogućnosti da učini bilo kakav proaktivan potez, kojim bi sebe izveo iz potpune političke defanzive u kojoj se našao: izbačen je iz kombinacija za Savjet ministara BiH, a istovremeno suočen sa bezbrojnim problemima u Republici Srpskoj, što se umnožavaju geometrijskom progresijom, i od kojih on ne može da riješi nijedan.

Ova dva paralelna procesa su ga doveli u stanje apsolutne dezorijentisanosti, a sve je praćeno i teškim sunovratom lažnog mita o Dodikovom planetarnom uticaju i značaju, koji su plod njegovih navodnih državničkih sposobnosti.

Najteži udarac Dodiku su zadali Rusi, jer se ispostavilo da on nema podršku Ruske Federacije. Njegovo priznanje da od ruskog kredita vrijednog 700 miliona evra nema ništa, krunski je dokaz da Dodik ne artikuliše političku podršku Ruske Federacije.

Rusi, bez obzira na sankcije pod kojima se nalaze, nisu u tolikim problemima da bi im 700 miliona evra predstavljalo neki značajniji izdatak. Štaviše, razmišljati na taj način značilo bi potcijeniti snagu Rusije.

Uz to, Rusi su poznati kao vema darežljivi i široke ruke spram područja na kojima politički interes izjednačavaju sa nacionalnim (ruskim), što je agenda pod kojom nastupaju supersile. Takve ruske agende nema u BiH ni u RS, jer ovdje ne postoje njihove političke investicije, koje bi se (u toj situaciji) mjerile milijardama, a ne stotinama miliona evra.

Jednostavnije rečeno, Rusi ne podržavaju politički Dodika i sva njegova priča o tome je puko pretjerivanje.

Uz to, u ruskoj vladi itekako su svjesni da je upravo Dodik nanio najveću štetu njihovim investicijama u Rafineriju Brod i Naftnu industriju RS. Cilj Rusije bio je da svojim energentima ovlada cijelom teritorijom BiH, to im je Dodik i obećao i zbog toga su i ušli u poslove sa Rafinerijom.

Međutim, od osvajanja cijelog tržišta BiH nije bilo ništa, jer ga je zatvorio upravo Dodik predstavljajući pokretanje Rafinerije svojim uspjehom; insistirajući da je on dio priče o sasmostalnosti RS (aludirajući na taj način da je to i ruski projekt), tako da je takvom retorikom zatvorio tršište Federacije BiH.

Rusi su ovoga itekako svjesni. Stoga je, između ostalog, “Gasprom” išao direktno u Federaciju BiH, a ne preko Dodika i Banjaluke, a NIS je premješten iz Banjaluke u Sarajevo, kako bi se anulirale posledice Dodikovog razornog uticaja na ruske investicije u BiH, ali i odmaklo od potpuno propalog privrednog i zakonodavnog okvira u RS.

To su činjenice i one jasno kažu da Rusi u proteklom vremenu jesu učinili neke stvari za RS, ali je Dodik svojom primitivnom i bahatom politikom uspio sve to da sruši i nanese štetu ruskim poslovnim interesima u BiH.

Zato nema ruskih kredita.

I zato nema mita o Dodiku državniku.

Svjestan je on toga i mit sada pokušava nanovo oživiti jeftinim, ad hoc osmišljenim pričama, o potrebi ustavnih intervencija radi navodne zaštite interesa RS.  

Svojevrstan cinizam u najnovijoj Dodikovoj inicijativi, bez težine i suštine, o uvođenju predsjedničkog sistema u RS, jeste činjenica da već osam godina u ovom entitetu funkcioniše takav sistem. I on je nametnut od koalicije na vlasti, koju čine SNSD-DNS-SP. Preciznije, nametnut je najsiroviji oblik predsjedničkog sistema, koji se u RS ogleda u matrici “gdje je Dodik tu je vlast”.

Koji je prirodno evoluirao u agendu gdje je Dodik, tu je propast.  

vezani tekst: http://slobodanvaskovic.blogspot.com/2014/12/roboti-i-pozeri.html

Crni talas iz Palate

piše: Slobodan Vasković

Momir Smiljanić okončao je 1. januara 2015. godine svoj život ispred ulaza u Palatu predsjednika Republike Srpske.

Jeziva poruka, bez obzira da li je glavni protagonista tragičnog čina imao  namjeru da ukaže na bilo šta odabirom mjesta suicida.

Podjednako je jezivo dislociranje tragičnog akta ispred Palate predsjednika u „centar Banjaluke“, koje su učinili režimski mediji.

Svojim neshvatljivim i lažiranim CSI postupkom dodatno su podgrijali nerijetko zlurade komentare da se nesretni starac odlučio da prosvira sebi glavu pred Palatom predsjednika kako bi svima poručio da mu je aktuelna vlast u RS do te mjere zagorčala život, pa je riješio da ulaz u Palatu  obogati mozaikom od dijelova sopstvenog mozga i krvi.

Režimski mediji su i u ovom slučaju, apriori, “sanirali” štetu koju je Smiljanić “načinio” simbolu Palate predsjednika, što je iracionalan postupak, koji je nanio više štete domaćinu Palate, nego činjenica da se samoubistvo desilo tu gdje se desilo.

Jezive poruke ovih dana ne dolaze samo ispred Palate predsjednika, već i iz Palate predsjednika.

„Crni Talasi“ sa te geografske dužine i širine zapljuskuju javnost; Priznanja o posijanim obmanama se redaju, bez pomena bilo kakve odgovornosti za to, a istovremeno se isijavaju nova lažna obećanja o spasu koji samo što nije.     

Mjesecima je navodni kredit Ruske Federacije od 700 miliona evra bio uže za koje se držao Režim Milorada Dodika i koje su pleli režimski mediji, svi visoki funkcioneri i premijerka Željka Cvijanović, čak i poslednjeg dana 2014. godine.

Milorad Dodik je, međutim, u novogodišnjem intervjuu “Euro Blicu” priznao da od ruskog kredita nema ništa i da je uže za koje se Režim mjesecima držao slabije i od paučine.

“Nama treba nova finansijska pomoć, koja bi nas dovela u poziciju da stabilnije prođemo period od narednih nekoliko godina… Niko ne želi da vidi da je i sama Rusija izložena nekim problemima, ali mogu da kažem da u to vjerujem i da će prve naznake stabilizacije u samoj Rusiji, dovesti nas u poziciju da realizujemo projekat finansijske podrške. Realizacijom toga, mi smo stabilizovali naš sistem, bez obzira na globalna kretanja”, rekao je Dodik, govoreći o najavljenim ruskim kreditima.

Ustvari, Dodik je rekao da od ruskih kredita nema ništa i da ni od stabilizacije finansija Republike Srpske, takođe nema ništa.

U svom odgovoru Dodik je komičan, jer odjednom, kako kaže, niko ne želi da vidi problem u Rusiji. Pravo pitanje je: kako sam Dodik nije vidio probleme u Rusiji i šta je sa tim njegovim globalnim stratezima i vezama među vladarima svijeta?!

Svi koji su vidjeli da od tih para nema ništa, a još se usudili da to i kažu, proglašeni su izdajnicima. Dodikova naknadna pamet je pokušaj jeftinog pranja za silne laži, koje je, u vezi sa ruskim kreditima, izgovorio od aprila, kada ih je počeo najavljivati, do danas.

Dodik je jedna neodgovorna, neracionalna, nerazumna i hirovita osoba, koja uvijek i u svemu vidi samo svoj lični interes. Tako je bilo i sa lažima o ruskim kreditima i sa izlobiranom posjetom Putinu, kojom je on zadovoljio trenutni lični izborni interes.

Sada je Dodik u situaciji da rješava teške probleme sa kojima se suočava RS, i koje je načinila njegova vlast, ali, bez ruskih (ili bilo čijih drugih para), nema rješenja.

Zato bi da svi lamentiraju nad sudbinom Rusije, ali ne zbog Rusije, već zbog njegovih lažnih obećanja, za koja bi da se što prije zaborave.

Sve Dodikove vizije, strategije, taktike, percepcije su ništa; One ne postoje. On reaguje ad hoc, od situacije do situacije, od događaja do događaja; Izmišlja, obmanjuje, što Hor Režimskih Sluga potvrđuje i tako u krug.

Nakon propasti jedne obmane, odmah slijedi nova.

Tako je i nakon otvorenog priznanja da je ruska kreditna priča obmana, odmah uslijedila nova šarena laža - kineska kreditna i investicijska priča. Grandomanija ponovo na djelu.

Iz Dodikovog intervjua “Euro Blicu” saznali smo da je on uputio pismo kineskom premijeru.

Ta “ekskluziva” intonirana je na način koji sugeriše da je Dodik moćniji od premijera Kine bar milijardu puta i da će predsjednik Vlade te, nama drage, državice, pohrliti sa svojim parama ka Republici Srpskoj, čim uspije pročitati Dodikove nebuloze o saradnji u energetskom sektoru.

“Riječ je o tome da dobijemo podršku za gradnju autoputa Banjaluka - Glamoč. Želimo i da ojačamo iskustvo koje smo imali na izgradnji Termoelektrane Stanari, koja je u završnoj fazi, a koja krajem sljedeće godine treba da počne probni rad. Tu su još neki projekti u hidro i termo energiji”, rekao je Dodik za “Euro Blic”.

Najavio je svoj odlazak u Kinu na proljeće.

To je najnovija linija odbrane Režima.