RS: Anarhija ante portas

piše: Slobodan Vasković

Vladajući režim u Republici Srpskoj potpuno je dezorijentisan, izlomljen iznutra, i veoma uplašen za svoju sudbinu u bliskom vremenu koje je pred nama. Dva događaja u potpunosti su ogolili sve rak rane oligarhije, koja još uvijek relativno čvrsto drži poluge vlasti, primarno zahvaljujući nedjelovanju određenih stranaka što nezasluženo skrbe prefiks opozicioni, negoli sopstvenoj sposobnosti: Prvi, što je u punom svjetlu pokazao „staklene kosti“ režima, jeste odlazak opozicije na pres konferenciju u Beograd, a drugi, koji je kapilarno ogolio njegovo bolesno, samoživo, primitivno, nasilno i zločinačko lice svakako je bezočni udar na BN TV.

Oba ova događaja pokazala su da režim u svom tkanju nema rupe, već tunele i provalije, koje ni na koji način više ne može zatvoriti, te da ga od brzog sloma trenutno najviše čuva dobrovoljna politička hibernacija SDS-a.

Odlazak opozicije u Beograd, ad hoc osmišljen, nedovoljno pripremljen, zamišljen više kao sitna dnevna provokacija režima nego kao neki „projektovani udar“, izazvao je pravu histeriju u vladajućim krugovima, pa je najobičnijoj, (sto puta već viđenoj sličnoj) pres konferenciji dao gigantske razmjere i značaj, koji objektivno nije zasluživala. Ali, u strahu su velike oči, zbog čega režim čak i talasiće tretira kao cunami.

Napad režima na opozicionare koji su se zaputili u Beograd bio je do te mjere histeričan, da se u jednom trenutku činilo da će se sve raspasti samo od sebe, te da će se vladajuća oligarhija ugušiti u sopstvenom bijesu. “Neprijatelji RS, strani plaćenici, zavjerenici, rušioci…”, samo su dio kvalifikacija na račun opozicionara, koji su se drznuli da saopšte kako će put Beograda. (Cijeli ovaj primitivni vokabular dodatno je garniran prijetnjama, ucjenama, “prijateljskim” pozivima opozicionarima da odustanu od presa u Beogradu).  

Stihija prljavštine, koju su produkovali kastrati režima, klimaks je doživjela u izjavi Nikole Špirića da nije očekivao da će “Beograd za opoziciju iz RS biti ono što je Budimpešta bila za opoziciju Srbije” u vrijeme vladavine Slobodana Miloševića.

Pozicioniranje Beograda kao neprijateljskog grada i paljenje prekodrinskih mostova, osim grča straha, pokazuje i da ovdašnji režim više ne čuva Baščelikovo jaje u institucijama Srbije, već da iste te institucije doživljavaju kao neprijateljske, svjesni da je u njima zapisan i njihov kraj. Definitivno.

Loši odnosi zvanične Banjaluke i Beograda, posljedica su zaključka tamošnjih vlasti da je ovdašnja nomenklatura tek “repriza” načina vladanja (i pljačkanja) dojučerašnjih gospodara Srbije, te da istrage o putevima kriminala DS-vlasti, bez ostatka vode u Banjaluku. (Teška distanca Beograda od Banjaluke nakon toga nametnula se sama od sebe, kao nužan politički potez, odnosno zaokret).   

Nekreativnost režima, korištenje bezbroj puta viđenih, izanđalih obrazaca napada, bjesomučna histerija i potpuno odsustvo opreza prilikom kvalifikovanja zvaničnog Beograda, ukazuje na njegovu potpunu dezorganizovanost i nedostatak vizure kako djelovati u vremenu što dolazi. Jednostavnije rečeno, režim više ne zna “kud udara”, a to je najopasnija situacija i po njih, ali i po njihove protivnike, jer ukazuje da se nalazimo tek koračić od anarhije, u kojoj će pojedinci iz vladajuće kaste “uzeti zakon u svoje ruke” i fizički se obračunati sa svima koji im se čine opasnim po njihovo kriminalom stečeno bogatstvo.

Samo je pitanje dana kada će režim “pustiti krv” nekom od protivnika.

Dešavanja oko odlaska opozicije u Beograd (ali i oko BN TV) pokazala su i da je režimska medijska mašinerija definitvno raspukla na dvije strane: na jednoj se nalaze mediji koje kontroliše Željko Kopanja (Nezavisne novine, Glas Srpske, RTRS), dok je na drugoj strani ostala SRNA, kojom vlada Pero Simić. Kopanja je uvidio da je histerija protiv opozicije kontraproduktivna i, dan prije odlaska, naložio potpunu obustavu udara i prelazak na “ignor varijantu”, dok je SRNA nastavila sa bolesnim atacima. (Oko BN TV Kopanjini mediji se nisu uopšte oglašavali, a SRNA je, očekivano, otkrila “reketaše”).

Odustajanje Kopanjinih medija od “nož varijante” došlo je prekasno, jer je opozicija dobila ogroman publicitet, koji su znalački iskoristili na održanoj pres konferenciji, budući da je taj dan bila najvažniji i najemitovaniji sadržaj u medijima u BiH/RS.

Ipak, režim nije jedina žrtva sopstvene kampanje, već je ubjedljivo najveći, i to višestruki, gubitnik cijele ove priče SDS i njen lider Mladen Bosić. Bosić je, (izmišljajući da su mu upućene prijetnje), pokušao tim potezom opravdati svoj neodlazak, predstaviti se Miloradu Dodiku kao partner, slomiti opoziciju i minimizirati njihov nastup, te događaje oko napada na BN TV baciti potpuno u drugi plan, što je veoma nisko od političara koji pledira na mjesto lidera opozicije.(Koliko nisko su pali, svjedoči podatak da je Nikola Špirić pun hvale za njihove poteze).

Na kraju se ispostavilo da nije postigao nijedan od zacrtanih ciljeva, te da je, što je šokantno, on tek puko sredstvo u rukama nižerangiranih činovnika stranke, koji pokazuju neskrivene liderske ambicije.

Bosić je, bez dileme, salonski političar; djeluje u njegovim gabaritima, prestravljen je od svakog poziva za izlaskom izvan tih zidina; riječju, teško je obolio od političke agorofobije, i jedino želi da se ni on ni stranka uopšte ne kreću. (Za one kojima je ovo preoštra ocjena, može se to reći i drugačije: Bosić je solidan političar za švedsko društvo, ali ovo je BiH, što će reći zvjerinjak. Ako nisi predator, onda si lovina, čak i hijenama iz sopstvenog čopora).

Bosićevo agorofobično djelovanje nanijelo je veliku štetu SDS-u, jer ostavljaju utisak stranke bez sadržaja, snage, ideje, u odnosu na koju čak i one čuvene „guske iz magle“ djeluju odlučno i znaju šta i kud hoće.

Stvarne opozicione stranke, čiji su šefovi održali pres u Beogradu, nakon najnovijeg špirićevskog gafa SDS-a (može svakako, samo ne pošteno), morale bi redefinisati svoj stav prema ovoj partiji i konačno reći da Bosića i njegovo jato ne doživljavaju iskrenim, stvarnim opozicionarima?! (Posebno, zbog činjenice da su ove partije, za razliku od SDS-a pokazale potpunu opredijeljenost u borbi protiv režima). Na taj način bi napokon izašli iz pozicije „malih (ali neželjenih) partnera“, koje SDS ucjenjuje svojom „veličinom“ i spoznajom da (kako trenutno stoje stvari) PDP, DP, SRS..., ne mogu nikako doći u poziciju vlasti bez njih.

Svako dalje prihvatanje SDS-ovih ucjena besmisleno je, kontraproduktivno i štetno po njih, zato što im ni ovaj mazohistički pristup ne garantuje da će ih Bosić u vremenu koje dolazi izabrati za partnere. Štaviše, to je vrlo teško za očekivati, jer bi u toj (hipotetičkoj) situaciji SDS morala da preuzme odgovornost za RS i stanje u RS, što im ne pada na pamet, pošto je to situacija od koje im se ledi krv u žilama.

Stvarne opozicione stranke bi, ograđujući se konačno od SDS-ove špirićevštine, dodatno dobile na kredibilitetu, masovnosti i popularnosti, a Bosićevoj partiji bi zadali snažan udarac i istjerali je na čistinu, na kojoj bi brzo morala da se odluči u kom će pravcu dalje ići, jer svako nekretanje na tom mjestu značilo bi za SDS prelazak iz laganog truljenja u galopirajuće kaliranje glasačkog mesa. Ujedno, takvim potezom bi PDP, DP, SRS..., stavili do znanja da im je opšti interes važniji od partijskog/ličnog i sebi širom otvorili vrata za koaliranje sa ovdašnjom verzijom srbijanskih naprednjaka, čije bi se uspostavljanje u RS trebalo desiti do kraja ove godine.

   

Takav potez opozicije višestruko bi dobio na značaju, jer je došlo do značajne promjene na medijskoj sceni RS, budući da je BN TV (kako se čini) zauvijek izgubljena za režim i njenog čelnika, kojem je jezik sile, primitivizma, mržnje, prijetnji i ucjena, maternji. U ovom grmu leži veliki, dugoročni i (gotovo) nerješivi problem vladajuće oligarhije, jer potpuno otvaranje BN TV za sva mišljenja, udarac je koji okoštala, nenarodna i teško kriminalizovana struktura vlasti ne može kompenzovati. Čak ni brutalnim napadom i zloupotrebom institucija protiv najjače medijske kuće u ovom entitetu.

BN TV postala je (maltene preko noći) najmoćnija platforma otpora režimu, koja mnogo snažnije utiče na javno mnenje u RS i od stvarne opozicije i od otužnih makijavelista iz SDS-a, što je proizvelo potpuno novi ambijent u ovom entitetu; ambijent u kojem se (napokon) svakodnevno može čuti i mišljenje drugačije od onog „skuvanog“ taj dan u istrošenim laboratorijama režima.

Vlado Trišić, ma šta ko (među kojima sam i ja) o njemu  i njegovim određenim postupcima mislio, stvorio je vrlo respektabilan medij, koji, što je za aktuelnu političku situaciju najbitnije, ima u narodu opšteprihvaćen prefiks srpski. Zbog toga je kriminalna oligarhija u panici - kritike (lažne) srpske politike režima stižu sa medija kojeg javnost doživljava srpskim i nikakva psihotična, jadna, nedostojna..., antipropaganda tu konstataciju ne može poništiti. U takvoj situaciji ne vrijede šuplji obrasci odbrane o „neprijateljskom djelovanju“ koje dolazi iz „Svijeta, Sarajeva, Beograda, Zagreba...“, ne vrijede ni difamiranja, bijedne konstrukcije, brutalni pritisci, orkestrirane prijetnje. Ne vrijede zato što iza BN TV, za razliku od banjalučkog režima, stoji zvanični Beograd i tamošnja najjača stranka, koja za svoj politički uspjeh uveliko ima zahvaliti bijeljinskoj TV kući.   

Vezani tekst:
SDS u paklu nekretanja

Bosić: Margetić mi je prijetio; Margetić: Bosić laže

piše: Slobodan Vasković

Nekoliko prethodnih dana obilježili su dueli novinara i političara. Milorad Dodik je svom snagom krenuo na Vladu Trišića, vlasnika BN TV, a u sjeni ovog napada ostao je duel između Mladena Bosića, lidera SDS-a, i novinara Domagoja Margetića.

Bosić je ustvrdio da mu je Margetić prijetio zbog neodlaska u Beograd na konferenciju za štampu opozicije iz Republike Srpske na temu „Odnosi Srbije i RS i status opozicije u RS“. Dan nakon toga, Margetić je to na svom tviter nalogu demantovao, tvrdeći da nikada nije pozvao Bosića niti mu je prijetio na bilo koji drugi način. Još je poručio da posjeduje audio snimak, kojim svoje tvrdnje može dokazati.

Izjavu Bosića (objavile „Nezavisne novine“) i tvitove Domagoja Margetića prenosimo u cjelini. Ukoliko Margetić objavi audio snimak, prenijećemo i njega.

Mladen Bosić – Margetić mi je prijetio (31.01.2013.)

 „Mladen Bosić, predsjednik SDS-a, dobio je prijetnje od Domagoja Margetića, nakon što je otkazao učešće na pres-konferenciji u Beogradu koju organizuje Darko Trifunović.

"Javio sam da neću doći i ne vidim ništa sporno u tome. Ali nakon što sam otkazao dolazak dobio sam poziv izvjesnog Domagoja Margetića da ću se naći na njegovoj meti ako se u subotu ne pojavim u Beogradu", kazao je Bosić.

On je rekao da je dobio poziv za pres-konferenciju čija je tema, kako je njemu rečeno, odnosi RS i Srbije i kako to vidi opozicija.

"Očigledno je da se radi o neozbiljnoj stvari. SDS je ozbiljna stranka i neće ići tamo. Iznenađen sam što sam poslije ove odluke da ne idem dobio poruku od čovjeka kojeg ne znam i za kojeg nisam znao da je uključen u organizaciju te pres-konferencije", rekao je Bosić.

Domagoj Margetić - Mladen Bosić laže! (01.02.2013., twiter)

-    Imam snimku na kojoj mi Nenad Stevandić priznaje da nisam prijetio Bosiću nego je to ovaj izmislio uskoro dajem priopćenje o cijelom slučaju

-   

      jutros sam u BG u Hotelu Balkan pio kavu Stevandićem koji mi je potvrdio da nisam prijetio Bosiću, pitajte Bosića zašto laže, imam snimku :)

-     

       imam snimku Stevandića da nisam prijetio dakle da Bosić laže

-      

       pozivam novinare da mi se jave oko Bosićeve laži na bg mob 062 15 00 476 vrlo rado ću    svima ustupiti snimku razgovora sa Stevandićem

-     

       medijima sam uputio moje reagiranje na laži Mladena Bosića, ukoliko se Bosić ne ispriča, objaviti ću snimku iz koje se vidi da laže

-      

      laže da sam mu prijetio, pa sam nažalost morao odgovoriti na laži iako sam mu dao dan vremena da demantira neistinu

-     

      žao mi je što je Bosić izrekao ovakvu laž, ali sam morao reagirati

-     

      jučer sam mu na zamolbu Stevandića dao vremena do danas, sad sam poslao demantij sutra šaljem audio snimku ako se ne ispriča

-     

      baš me zanima hoće li mediji koji su objavili Bosićevu laž, sada prenijeti moj demantij

-     

      Bosića nisam poznavao, upoznao sam ga kroz ovu njegovu laž, to mi je dovoljno

-     

      i da, najavio sam tužbu protiv Bosića, samo se nadam da se od svojih laži neće skrivati iza poslaničkog imuniteta

-     

      preslušavam snimku - ja: "Kad sam ja njemu prijetio?" Stevandić: "Ma nisi ti njemu prijetio!"

Dodika štite Miloševićevi obavještajci

piše: Slobodan Vasković

Nakon veoma burnog dana (31.01.2013.g.) u kojem je svjetlo ugledao audio snimak prostačkog, vulgarnog napada i prijetnji Milorada Dodika upućenih Vladi Trišiću, vlasniku BN TV, oglasio se glavni akter skandaloznog razgovora.

"Konstatovali smo da je u Republici Srpskoj na sceni jedna obavještajno-medijska haranga, koja pokušava da nametne određenu nestabilnu situaciju. Mi znamo da situacija u Srpskoj, što se tiče ekonomije i socijale, nije na zavidnom nivou i da postoje određene teškoće, ali Srpska je definitivno stabilna i njen institucionalni kapacitet je zaista jak i nesporan", rekao je Dodik nakon sastanka rukovodstva SNSD-a.

Bio je to signal sluganskim medijima da krenu u obračun sa nepodobnima, a najdalje je otišla SRNA koja “saznaje” da je Trišić pokušao da reketira Dodika. Koja bolesna laž, ali to ne iznenađuje ako se zna sa kakvom bagrom ovaj narod ima posla.

Naravno, i ostali Dodikovi novinarski lakeji i podrepaši, te obavještajci i paraobavještajci, izbacili su svoje agresivne tekstove protiv svih koji su se ikada usudili izreći riječ kritike o njihovom šefu. Tako je Boro Marić u beogradskoj “Politici” objavio pamflet “Tužba protiv Dodika uzburkala Banjaluku” (vidi tekst na kraju posta) u kojem pominje i moju malenkost, koristeći pri tom usta Predraga Ćeranića.

“Bivši načelnik Resora službe državne bezbednosti RS Predrag Ćeranić је za naš list rekao da su ranije protiv Dodika harangu vodili Slobodan Vasković i Bakir Hadžiomerović u emisiji Federalne televizije „60 minuta”, a sada su na scenu stupili drugi akteri koje finansiraju stranci”, navodi se u tekstu “Politike”.

Ne pada mi na pamet da polemišem sa Ćeranićem, još manje sa plaćeničkim veteranom Marićem, ali ovaj dvojac me je ponukao da malo pregledam arhivu i nađem tekst u “Patriotu”, pod nazivom “Deset godina od rasturanja Tajfuna”, objavljen u broju 137, 04.10.2004. godine.

Boro Marić, dopisnik “Politike” bio je šef “Tajfuna”, paraobavještajne službe koja je prvo radila za Radovana Karadžića, a kada je on naložio da se rasformiraju, promijenili su gazdu i počeli da rade za službu Slobodana Miloševića.

Naravno, Karadžić to nije trpio i naredio je da se špijuni pohapse. Dana 02.10.1994. godine akcijom specijalnih ratnih policijskih snaga okončan je rad “Tajfuna”. Akcijom je komandovao Predrag Ćeranić koji je tada uhapsio Boru Marića, aktuelnog dopisnika “Politike”.

Jadna majko, na šta spadoše i najcjenjeniji srpski list, a i Milorad Dodik.

Tekst iz Patriota (broj 137, 04.10.2004)

(Š)pijunska posla

Deset godina od rasturanja "Tajfuna"

Zvanična verzija kaže da je tačno pre deset godina, 02.10.1994. godine, akcijom specijalnih ratnih policijskih snaga, okončan rad "Tajfuna".

U cik zore tog dalekog drugog oktobra, u spektakularnoj akciji specijalaca, pohapšeni su najvažniji članovi ove organizacije i sprovedeni u zatvore u unutrašnjosti i na istoku Republike Srpske, gde je počelo dugotrajno i iscrpljujuće ispitivanje.

Tek tada na videlo izbija prava delatnost "Tajfuna" i dolazi se do frapantnog otkrića da oni rade za Državnu bezbednost Srbije. Članovi te grupe su, nakon što im je Karadžić zabranio rad, svoje usluge ponudili Draganu Filipoviću Fići, zameniku Franka Simatovića Frenkija. Frenki je bio čovek od najvećeg poverenja Jovice Stanišića, tadašnjeg načelnika DB-a Srbije i prvog Miloševićevg operativca, kojem je ovaj bezrezervno verovao

piše: Istraživački tim Patriota

Mnogi poznavaoci obaveštajnih (ne)prilika u Banjaluci tvrde da priča zvana "Tajfun" nikada nije završena i adaktirana i da pojedini pripadnici te organizacije i dalje iz senke čine mnoga dela koja su u suprotnosti sa pozitivnim zakonskim propisima Republike Srpske.

Poznata je činjenica, o čemu je Patriot već pisao u nekoliko navrata, da nekolicina nekadašnjih pripadnika ove organizacije i dalje tajno deluje i da se trenutno nalaze na "hlebu" kod Dragana Kalinića, bivšeg lidera Srpske demokratske stranke. Njemu su pristupili nakon što ih je krajem prošle godine iz svog okruženja oterao Milorad Dodik, lider Saveza nezavisnih socijaldemokrata, koji je tada shvatio da od njihovog podzemnog delovanja ima više štete nego koristi.

Činjenica je i da se mnogim Banjalučanima, još uvek, na pominjanje imena "Tajfun" diže kosa na glavi od užasa. Razlog je strahovlada i teror koji su pripadnici te organizacije sprovodili tokom rata u najvećem gradu RS.

Osnivanje i početak rada "Tajfuna"

Ova organizacija počinje da deluje u okviru Vojne policije Prvog krajiškog korpusa, kao deo vojne bezbednosti, odmah po izbijanju rata u Bosni i Hercegovini. Na njenom čelu tada se, a i kasnije, nalazio Branko Ratić, koji je u to vreme bio podoficir. Imao je čin starijeg vodnika. Ratić je bio dobar poznavalac tehnike (radio-uređaji, elektronika...) i pokazivao je određene sposobnosti u tom segmentu. Pripisuju mu se velike zasluge za pobedu u bitkama koje su vođene za Derventu, nakon čega ga komandanti povlače u Banjaluku i on počinje sa obaveštajnim radom.

Taj rad nesmetano traje sve do dolaska Ratka Mladića na mesto komandanta Vojske Republike Srpske. Mladić je zahtevao da grupa koja je delovala u okviru Vojne policije odmah prestane sa radom i da se rasformira. U to vreme članovi grupe bili su većina onih koji su kasnije nastavili da deluju kao "Tajfun".

Nakon toga, članovi Tajfuna" svoje usluge su ponudili Radovanu Karadžiću, tadašnjem predsedniku Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Karadžić je oberučke prihvatio ponudu, jer je smatrao da je to odličan način da dodatno kontroliše Krajinu, pošto ovdašnjim spskim liderima nikada nije previše verovao, kao i vojsku i policiju.

Zato on 22. 07. 1992. godine, u svojstvu predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost Srpske Republike BiH, donosi Odluku o formiranju "Tajfuna".

"Odlučuje se da je Informativni centar Tajfun ovlašten da prikuplja i obrađuje informacije u zemlji i inostranstvu, te obrađene informacije dostavlja isključivo predsjedniku Savjeta za nacionalnu bezbjednost", kaže se u dokumentu koji je potpisao Karadžić. Na ovaj način Karadžić je formirao službu kojoj je on lično bio na čelu.

Istog dana on potpisuje obaveštenje kojim se "potvrđuje da je Marić Boro ovlašteno lice Savjeta za nacionalnu bezbjednost Srpske Republike BiH" i da u svom radu odgovara isključivo Radovanu Karadžiću. Marić je od tog dana posato jedan od vodećih ljudi u Upravnom odboru te organizacije, zajedno sa Brankom Ratićem, šefom "Tajfuna".

Tog 22. jula Karadžić je bio veoma aktivan i potpisao je odluku kojom je naredio da privremeno sedište "Tajfuna" bude u "Ambalažerki".

Strah

Nakon toga "Tajfun" kreće u akciju i počinje u Banjaluci da seje strah i užas, podmećući eksplozije, premlaćujući i kidnapujući ljude i čineći razne druge nezakonite radnje.

Oni su, prema tvrdnjama svedoka, bili klasična politička policija koja nije prezala ni od najbezobzirnijih ataka na ličnosti koje su bile u fokusu njihovog interesovanja. Posebnu pažnju su posvećivali Predragu Radiću, tadašnjem gradonačelniku Banjaluke, koji je bio oponent zvaničnoj Karadžićevoj politici, iako je pripadao Srpskoj demokratskoj stranci, ali i Radoslavu Brđaninu, te brojnim drugim, u to vreme, visokim političkim funkcionerima. Sfera interesovanja "Tajfuna" protezala se od Prijedora, preko Banjaluke i Doboja do Bijeljine, dok ih istok RS uopšte nije zanimao.

Takođe su opservirali rad vojske i policije u Krajini i o tome redovno obaveštavali Karadžića. Činjenica je da su mu sevirali, kako se tvrdi, niz lažnih podataka kako bi opravdali svoje kriminalne postupke i kako bi on za njihov račun sklonio one koji su im smetali. Drugi pak kažu da je Karadžić lično naređivao sve nezakonite radnje, kako bi Banjaluku i Krajinu stalno disciplinovao i u situaciji opšte nesigurnosti držao konce u svojim rukama.

Strah je od "Tajfuna" rastao u Banjaluci, tako da su ljudi šaputali i u vlastitim stanovima. Uskoro su krenule i pritužbe i Karadžić prvo sklanja "Tajfun" iz "Ambalažerke" u ulicu Mladena Stojanovića (sadašnji Ekonomski institut, op. aut.). Snažan pritisak tada je na Karadžića vršio i Momčilo Krajišnik, koji je smatrao da "Tajfun" samo donosi štetu i da nema nikakvu korist.

Kada je pritisak iz Krajine postao ogroman, a priče o teroru i maltretiranjima dostigle vrhunac, Karadžić odlučuje da definitivno ukine "Tajfun".

Tako on 13. maja 1993. godine u svojstvu predsednika Republike Srpske donosi  Naredbu o transformaciji "Tajfuna" i rasformiranju te organizacije, te preraspoređivanju njenih članova u druge službe.

Međutim, do toga nije došlo. Transformacija je izvršena samo formalno, a "Tajfun" je nastavio sa radom.

Mnogi smatraju da je Karadžić tada odigrao "dupli pas", odnosno da je, da bi zadovoljio banjalučke kadrove i Momčila Krajišnika, doneo formalnu naredbu o transformaciji, dok je, istovremeno, članovima "Tajfuna"naredio da nastave sa radom.

U septembru 1993. godine u Krajini je došlo do vojne pobune, koju je Karadžić jedva ugušio i, plašeći se da će "Tajfun" u rovitoj političkoj situaciji, nakon septembra, izazvati novi talas nasilja, on se odlučuje da ih i definitivno ukine.  

Karadžić konačno 31. jauara 1994. godine donosi odluku o ukidanju te organizacije, što je izazvalo bes među njenim članovima. I zato odlučuju da  "Tajfun", uprkos zabrani, nastavi da radi u ilegali. Oni su svoje usluge ponudili drugim, ali sada pod imenom "Sigma". Službe RS su pratile nastavak njihovog rada, smatrajući da je grupa nastavila da deluje kao obaveštajni centar službi Republike Hrvatske. Rad "Tajfuna", odnosno "Sigme" posebno se intenzivira u leto 1994. godine, kada dolazi do snažnog pogoršanja odnosa između Srbije i Republike Srpske i kada Slobodan Milošević uvodi sankcije prekodrinskim Srbima.

Nakon toga službe RS stavljaju pod punu prismotru članove ove tajne organizacije i uskoro je usledilo njihovo hapšenje.

 

Formalni kraj "Tajfuna"

Zvanična vezija kaže da je tačno pre deset godina, 02.10.1994. godine, akcijom specijalnih ratnih policijskih snaga, okončan rad "Tajfuna".

U cik zore tog dalekog drugog oktobra, u spektakularnoj akciji specijalaca, pohapšeni su najvažniji članovi ove organizacije i sprovedeni u zatvore u unutrašnjosti i na istoku Republike Srpske, gde je počelo dugotrajno i iscrpljujuće ispitivanje.

Tek tada na videlo izbija prava delatnost "Tajfuna" i dolazi se do frapantnog otkrića da oni rade za Državnu bezbednost Srbije. Članovi te grupe su, nakon što im je Karadžić zabranio rad, svoje usluge ponudili Draganu Filipoviću Fići, zameniku Franka Simatovića Frenkija. Frenki je bio čovek od najvećeg poverenja Jovice Stanišića, tadašnjeg načelnika DB-a Srbije i prvog Miloševićevog operativca, kojem je ovaj bezrezervno verovao.

Besan što su ga Milošević i njegovi bivši štićenici izigrali kao poslednju budalu, Karadžić je zahtevao da se članovima "Tajfuna" sudi kao špijunima i teroristima. Međutim, savetnici su ga ubedili da će ispasti smešan u situaciji kada "sudi Srbima koji su špijunirali Srbe za Srbe", s čim se on na kraju složio.

Pošto je tokom ispitivanja pohapšenih članova "Tajfuna" utvrđeno da su počinili brojne kriminalne radnje, odlučeno je da se oni krivično gone po tom osnovu.

Tokom istrage utvrđena su mnogobrojna krivična dela koja su počinili članovi te organizacije i oni su optuženi, između ostalog, za podmetanje eksplozivnih naprava, kidnapovanja, premlaćivanja i mnogobrojna druga zlodela.

"U vremenskom periodu od kraja jula 1992 godine do septembra 1994. godine u stanju neposredne ratne opasnosti u zemlji iskoristivši formiranje i djelatnost IC Tajfun, koji je formiran u cilju obavljanja informativne djelatnosti od strane predsjednika republike, okrivljeni... su iz neprijateljskih pobuda prema nosiocima vlasti u RS i institucijama koje obezbjeđuju njeno uređenje, nabavili veću količinu vatrenog oružja, municije eksplozivnog materijala..., a sa ciljem da izazovu strah i osjećanje lične nesigurnosti kod građana... preduzeli akcije nasilja i opšte opasne radnje izazivanjem eksplozija i požara", navodi se u Rješenju o sprovođenju istrage protiv članova "Tajfuna", koje je doneo Osnovni sud u Bijeljini 29. 10. 1994. godine.

U istom dokmentu, koji se nalazi u posedu Patriota, još se navodi da su članovi "Tajfuna" 22. 09. 1992. godine u prostorijama hotela "Bosna" podmetnuli i aktivirali eksplozivnu naravu, koju su postavili u "vodokotlić muškog WC". U to vreme u hotelu su boravili članovi Srpske vlade, što dovoljno govori o stvarnim namerama članova te organizacije.

U dokumentu stoji da su tajfunci podmetnuli i aktivirali eksplozivnu napravu u objektu PP "Gramat" u Trnu kod Banjaluke, nakon čega je došlo do totalnog uništenja tog objekta.

Dana 02. 04. 1993. godine članovi "Tajfuna" su presreli G. Dušana i K. Mirka, vezali ih lisicama i automobilom odvezli "na brdo Šehitluci, potom ih vezali za drvo, i izvjesno vrijeme zlostavljali tukući ih po raznim dijelovima tijela, nakon čega su ih vratili u Banjaluku i zaprijetili da će ih pobiti ako budu dolazili na područje Banjaluke".

U ovom dokumentu navodi se još niz krivičnih radnji i dela koje su počinili članovi "Tajfuna", pa se čak oni terete i za terorizam.

Međutim, Tužilaštvo RS je preinačilo ovu odrednicu i članovima "Tajfuna" je suđeno samo za krivična dela koja su počinili.

Nakon početka suđenja usledile su brojne intervencije i pritisci tadašnjeg srbijanskog vrha, tako da su neki članovi "Tajfuna", poput Bore Marića, oslobođeni optužbi ili uslovno osuđeni, dok su drugi dobili kraće vremenske kazne. Nakon toga većina članova ove organizacije sklonila se u Srbiju ili potpuno primirila sve do završetka rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Ostalo je legenda.     

Petak 21. oktobar 1994. godine Večernje novosti: Saopštenje MUP Republike Srpske

''Tajfun'' pod optužbom

Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske izdalo je prekjuče saopštenje u kome kaže da su ''uhapšeni članovi ilegalne grupe koja je izvršila više krivičnih dela u cilju onemogućavanja i funkcionisanja državnih institucija i stvaranja poverenja u njihov rad''.

U saopštenju se naglašava da ''postoji osnovana sumnja da su pripadnici ove organizacije izvršili više krivičnih dela izazivanja opšte opasnosti, podmetanja eksplozivnih naprava, odavanja državne i službene tajne, zloupotrebe položaja i ovlašćenja, falsifikovanja službenih isprava, protivpravnog lišavanja slobode, razbojništva i nedozvoljenog držanja oružja i službenih materijala''.

U postupku otkrivanja i pretresa ilegalnih skloništa – ističe se u saopštenju – pronađene su i oduzete ''veće količine oružja, municije, eksplozivnih naprava, falsifikovanih dokumenata, sredstava veze i uređaja za tajno komuniciranje i prisluškivanje, koja su služila za izvršavanje pomenutih dela''.

MUP RS tvrdi, ne navodeći imena i broj uhapšenih osoba, da je većina članova ove organizacije do hapšenja bila u aktivnom ili rezervnom sastavu Vojske RS, ili su, kako se tvrdi, bili vojni dezerteri, a neki i članovi bivšeg informativnog centra ''Tajfun''.

Protiv svih članova ove ilegalne organizacije i drugih osoba koje se terete za navedena krivična dela protiv RS, nadležnom tužilaštvu ''biće podnete prijave radi utvrđivanja stepena krivične odgovornosti''.

U saopštenju se navodi da službe bezbednosti RS ''nastavljaju rad na prikupljanju dokumentacionog materijala o delatnosti osumnjičene grupe''.

(Srna)

Subota 22. oktobar 1994. Večernje novosti: Predsednik Republike Srpske o hapšenju pripadnika informativnog centra ''Tajfun''

Niko van zakona

Početkom godine dao sam i pismenu naredbu da se ''Tajfun'' rasformira, jer je bilo pritužbi da je ova grupa radila negativne stvari, a ima i sumnji da je obaveštavala i ''drugu stranu''. Ne znam kakva je u ''Tajfunu'' bila uloga Bore Marića, šefa dopisništva Večernjih novosti iz Banjaluke, ali verujem da je radio u uverenju da za to postoji državna odluka. Zahvalni smo Večernjim novostima zbog objektivnog praćenja borbe srpskog naroda za opstanak

Posle višednevnog boravka u krajiškim komunama, dr Radovan Karadžić, predsednik RS, sastao se preksinoć u Banjaluci sa novinarima. Dopisnik Novosti postavio je dr Karadžiću pitanje:

U Banjaluci je hapšenje grupe poznatih ljudi izazvalo izneneđenje i uzbuđenje. S obzirom na to da se ceo slučaj veže za članove informativnog centra ''Tajfun'', koji ste vi legalizovali posebnom uredbom, kako komentarišete sada više nego ozbiljne optužbe na njihov rad?

– Negde pre izbora (1991) mi smo dobili ponudu od grupe obaveštajaca iz tadašnje JNA, koji su bili nezadovoljni tretmanom srpskog pitanja, da nas obaveste o našim neprijateljima, i to je bilo prihvaćeno – rekao je Karadžić... Međutim, nakon početka rata i nakon formiranja naše države, većina naše državne bezbednosti složila se da se grupa ''Tajfun'' ''rasturi'' i da idu kao pojedinci u sistem, u državnu bezbednost, ili u MUP. Naložio sam bivšem ministru MUP-a gospodinu Stanišiću, krajem 1992. godine, da izvrši integraciju te grupe i njihove opreme u sistem, u nadležne organe. Ja ne znam zašto se to tada nije desilo. Oni su nastavili da funkcionišu, iako su imali striktan zadatak da se rasformiraju. Početkom ove godine dao sam ne više usmenu, već pismenu naredbu ministru Stanišiću, da se ta grupa definitivno rasformira, jer je bilo pritužbi da su radili nelegalna privođenja i druge nelegalne stvari.

Druga strana

– U poslednje vreme – nastavio je dr Karadžić – obavešten sam da postoji neko ko radi mnoge nezakonite stvari, čak su bile druge razne sumnje kao što je obaveštavanje ''druge strane''. Ja sam u načelu rekao da svako ko radi nešto nezakonito mora da odgovara a državna bezbednost i MUP moraju da štite ovu državu. Tako sam saznao da se radi o informativnom centru ''Tajfun'', pa sam rekao da u principu neću nikoga štititi ko radi nezakonite radnje bilo koje vrste. Ne znam, mislim da je to još u fazi informativnih razgovora, iz razloga bezbednosti tih ljudi, bezbednosti države i zato se oni još čuvaju. Mislim da će za dva-tri dana biti jasno da li je ko od njih krivično odgovoran i to će se pustiti u normalan proces pravosudnih organa. Mogu da se nadam i pretpostavljam da najveći broj njih nije učinio krivično delo, ili je bio zaveden od nekog, ili same grupe, iz informativnog centra ''Tajfun''.

Postoje indicije da se neko od rukovodilaca ''Tajfuna'' zaklanjao iza državnih autoriteta i tako pravdao neke poteze koje nije smeo da radi. Niko ne sme da privodi ljude neovlašćeno, ili da vrši bilo kakve operativne radnje, ako je izvan sistema i čak u sistemu. Dugotrajan je i složen proces da se nekome odobri primena mera, kao što je, na primer, osluškivanje državne bezbednosti. To mora da se radi isključivo i striktno po zakonu. Mogu da kažem da su MUP i državna bezbednost u celini takve stvari radili po zakonu i nisu se ogrešili ni o koga...

Pohvala Novostima

S obzirom na to da se na spisku uhapšenih nalazi i Boro Marić, šef dopisništva Večernjih novosti iz Banjaluke, kolege iz redakcije su zatražile da prenesem njihovu veliku zabrinutost zbog vesti da je naš novinar imao nepovoljan tretman prilikom saslušanja. Boro Marić je svim svojim tekstovima, od prvog dana borbe srpskog naroda, bio na njegovoj strani. Taj Borin doprinos, ocenjuju u redakciji, nema cenu. Otuda i veliki šok u našem kolektivu. Da li vam je, gospodine predsedniče, poznato šta je sa našim uglednim novinarom?

– Mi smo zahvalni Večernjim novostima zbog objektivnog praćenja borbe srpskog naroda za opstanak, od početka do danas. Što se tiče Bore Marića, ne znam kakav je njegov tretman. Tretman, inače, mora da bude po zakonu, ispravan, a ja se nadam sa ćemo uskoro dobiti potpun uvid da li postoji krivična odgovornost iz ovog postupka i u čemu se ona sastoji, ko je krivično odgovoran a ko nije. Moram da kažem da sam obavešten da je u okviru te grupe formirana još jedna, ovoga puta tajna organizacija, za koju nije znao ni najodgovorniji čovek državne bezbednosti, niti sam o tome bio informisan ja. To su ipak stvari koje u jednoj državi ne mogu da se odvijaju. Kakva je uloga bila Bore Marića, ja to ne znam. Verujem da su oni koristili njegove intelektualne usluge i verovatno je on radio u uverenju da za to postoji državna odluka. Sve u svemu, nadam se da će nalaz, konačni nalaz, biti mnogo povoljniji nego što se u prvi mah mislilo. Ukazao bih i na činjenicu da je upravo iz Banjaluke došlo mnogo primedbi na funkcionisanje te grupe – zaključio je dr Radovan Karadžić u izjavi za Večernje novosti.

(Slobodan Pešević)

Tekst iz Politike (01.02.2013)

Тужба против Додика узбуркала Бањалуку

Бањалука, Сарајево – Кривична пријава против председника Републике Српске Милорада Додика због „прања пара”, које су прекјуче Специјалном тужилаштву у Београду поднели члан Експертског тима југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала Дарко Трифуновић и новинар Домагој Маргетић, узбуркала је политичку и експертску сцену у РС.

Полицијски експерт и члан Светске асоцијације шефова полиција из Београда Марко Ницовић оценио тужбу као покушај да се криминализује Додик, „што посебно одговара турском и иранском лобију у Сарајеву”.

„Дарко Трифуновић је само инструмент и подржавају га лобији и неке службе. То су профили људи који раде за свакога ко им плати или им учини неку другу врсту услуге”, рекао је Ницовић за јучерашњи „Глас Српске”, додајући да је планирање подношења пријаве против Додика осмишљено у Сарајеву и потпомогнуто турским лобијем. „Када се узме у обзир ко су Дарко Трифуновић и Домагој Маргетић и да они подносе пријаву против председника РС у Београду, јасно је да је реч о координисаној акцији обавештајних служби против Додика.”

Наводећи да Дарка Трифуновића подржавају и неке западне службе, Ницовић истиче да су им „Додик и Република Српска сметња од када се руски енергетски лоби ухлебио у РС.”

„Прави се један фронт да се начне углед Милорада Додика, а кроз њега као председника и углед Републике Српске. То Додику не може да нанесе значајнију штету, али ће га ’исфлекати’ у јавности, мада не много”, каже Ницовић.

Посланик Савеза независних социјалдемократа (СНСД) у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Милица Марковић сматра да је „хајка и ујдурма” која се у последње време подигла против председника РС Милорада Додика и СНСД-а инсценирана активност, наручена са стране, пренели су електронски медији у РС.

„Наручиоци су страни, а извршиоци домаћи”, рекла је Марковићева и оценила да је лоше и опасно за РС што су странци нашли извршиоце у РС преко којих ће покушати да је дестабилизују.

Преседник РС је за „Политику” рекао да кривична пријава коју су против њега поднели Маргетић и Трифуновић није утемељена на доказима.

„Није тежак живот, тешке су будале”, казао је Додик и подсетио да су они поднели пријаве и за дела која је Тужилаштво РС одбацило као неосноване.

Бивши начелник Ресора службе државне безбедности РС Предраг Ћеранић је за наш лист рекао да су раније против Додика харангу водили Слободан Васковић и Бакир Хаџиомеровић у емисији Федералне телевизије „60 минута”, а сада су на сцену ступили други актери које финансирају странци.

Потпредседник СНСД-а Никола Шпирић сматра да кривична пријава и медијска пажња која је томе дата потврђују тезу да ће, бројним међукоординисаним покушајима инкриминизације Додика, РС бити озбиљно нападнута.

„Игра опасних намера почела је”, упозорава Шпирић и наводи да би се, можда, лакше поднело да се Трифуновићево „предавање о РС”, у присуству опозиције из РС, одржава негде у Мађарској.

„То је била полазна тачка демократизације Србије у доба Слободана Милошевића. Такве семинаре су најчешће пратили новац, знаци мржње и на крају неретко оружје. Тешко нам је поверовати да ће Србија за РС бити полигон као што је Мађарска била за Србију”, нагласио је Шпирић у изјави за Срну.

Он је изразио неверицу да је опозиција из РС, која суверено влада на више од 50 одсто простора РС, упала у замку да у борби против Додика нестане Република Српска.

Б. Марић - Д. Станишић