piše: Slobodan Vasković
Nedelja
je. Vrelina. Balkana zove; put preko Manjače, jedinstven osjećaj slobode. Goleti razgaljuju. Brza vožnja, malo čak
prebrza, otvoreni prozori, vrućina fijuče oko glave. Sitnica, pa nalijevo.
Prometa
gotovo da i nema. Tabla za Baraće, asocijacije na Jadran, Brač, Bol, Zlatni
rat. A kod nas Hladni rat, najhladniji.
Nešto
iza table, na plus 34 stoji Individua; U suprotnom je smjeru, kratko ošišan,
kratki rukav, duge pantalone, gojzerice. Nije vehabija. Ne traži zemlju,
stopira.
Gdje
li je ovaj krenuo u podne u nedelju u gojzericama, ote mi se pitanje. Zaključih
da odgovor nikada neću saznati; ukaza se i Balkana.
Šetnja,
gornjim jezerom vozi kajak, djeluje kao zarobljen vodom, vesla kao krila, žuti
prsluk, žut i čamac; Sretan čovjek klizi vodom, besciljno. Odmarajući.
Restoran,
konobarica razbi pepeljaru čim me ugleda; Urokljive oči. Izvinjava se, čisti,
donosi kafu i vodu, ponovo čisti, dođe i smuđ. Obavještava me da poznati
banjalučki doktor vozi kajak, tu je dva dana. I oba vozi, odmara.
Već
sam tri sata na Balkani, malo jače. Rashlađen krećem nazad.
Nešto
prije table za Baraće Individua i dalje stoji na plus 34. U mom smjeru. I u
gojzericama.
Ipak
ću saznati gdje je krenuo, život jeste čudo.
Stajem.
Dokle
ćeš, pita.
Do
Banjaluke.
A
do Sitnice?
Može,
idem preko Sitnice.
Ulazi,
smješta se, veže se. Na majici mu piše “Šveđanin”!
Vidim
stojiš tri sata…
Šta
tri, duže…, ja sam Neđo iz Velikog Bočca, znaš gdje Veliki Bočac…
Znam.
Autobus
vozi samo dovde, a ja krenuo… Čekam više od četiri sata, naiđu oni moji iz
Bočca autima, samo svirnu, mahnu… I prođu.
Pa
što niko ne stade?
Ha!
Odakle
si ti rodom prijatelju, pita me Neđo.
Iz
Sarajeva…
Bogami,
imaš ti voziti koliko hoćeš još do Sarajeva!
Ali
živim u Banjaluci…
Navozićeš
se ti do Sarajeva, a vrelina je. Bio sam jednom u Sarajevu. U Fojnici. Brat mi
ležao tamo. Znaš gdje je Fojnica?
Znam.
Ležo
tri godine, otpustilo ga i nakon godinu…
Bog
da mu dušu prosti.
Bog
da mu dušu prosti.
Čime
se baviš Neđo?
Držim
ovce, a krenuo sam na koridu i štraparijadu u Sitnicu. Ja ti to obožavam. Obilazim
sve koride. I kod nas i kod njih.
Kojih
njih?
Pa
znaš, Njih.
Pa
koji su bikovi najbolji?
Vidiš
ovu majicu “Šveđanin”.
Vidim.
To
mi je dao Jozo iz Viteza. Veliki gazda. Ima jakog bika. Herkulesa. Šveđanin ga
zovu…
Nisam
baš razumio da li Jozu ili bika zovu Šveđanin, ali nije ni važno, jer je Neđo
nastavljao sa pričom o borbama bikova.
…dao mi je prije tri godine i kada god idem na
koridu, nosim ovu majicu.
Pa
zar je to toliko interesantno?
Kako
nije interesantno. Dolaze ljudi iz Švajcarske, Njemačke, Novog Sada, Banjaluke,
Sarajeva… To ti je kao Prva fudbalska liga… Najbolja. Po deset borbi, pet u teškoj kategoriji,
pet u lakoj…
Zar
imaju i kategorije?
Kako
nemaju moj prijatelju… do hiljadu kila laka, preko hiljadu teška, svakom biku
oštre rogove, sve po pravilima, mjeri se kilaža, sve se mjeri, prati se stanje…,
evo svaka moja ovca ima u uvetu minđušu. Tako i bikovi. To im je kao lična
karta. Na njima velike gazde milione uzimaju. Milione.
Čuj
milione?
Šta
čuj. Jesi li čuo za Rađu iz Šehovaca?
Nisam
čuo za Rađu iz Šehovaca.
E
taj veliki gazda je digao spomenik biku za života, Bio sam kod njega. I u štali
sam mu bio. Možeš sa poda jesti.
Čuj
digao biku spomenik?
Jeste.
Zekonji.
Baš
spomenik?
Baš
spomenik. I ja ga pitao zašto, a on mi kaže: Ja sam na njemu milione zaradio.
Milione. I zaslužio je spomenik.
Jel
još živ Zekonja?
Mladi.
Stari je otišao.
A
spomenik ostao…
Ostao.
Sitnica
je pred nama, još malo pa će Neđo konačno da se dokopa i koride i štraparijade.
Moram postaviti anketno pitanje.
Bogati,
Neđo, a šta misliš o ovoj našoj političkoj koridi?
Prijatelju,
kad se vidimo sledeći put vodim te na piće. Pa ćemo se siti ispričati. Hvala
ti, spasio si me.
Evo
ja ću ovdje izaći. Vidiš kako policija usmjerava… Hvala još jednom.
Neđo
izađe, policajac mi mahnu da krenem. Desetine automobile u Sitnici parkirani
kraj ceste, ljubitelji koride i štraparijade su tu svoji na svom.
Produžavam.
Razmišljam o Neđi, Mudracu.
Zna
da čizma glavu čuva. I na plus 34.
I
da je svaka zlatna koja iza zuba ostane.
I
da je Zekonja Stari zaslužio spomenik, jer je gazdi donio milione.
A
ne kao ove naše rage…